NIŠKA BANJA  – Za nepuna tri meseca Ilija Čolović iz Jelašnice kraj Niške Banje proslaviće stoti rođendan. Ilija je rođen 19. novembra 1913. godine i trenutno je penzioner sa najdužim stažom u Srbiji pošto je u penziji još od 1964. godine. Penziju je stekao radeći u rudnicima širom nekadašnje Jugoslavije – u Ibarskim rudnicima, Trepči, Kopaoniku, Jelašića brodu, i u rudniku u Jelašnici pored Niša.

Rudarskim poslom počeo je da se bavi još davne 1936. godine, a u Jelašnicu je iz rodne Dalmacije stigao je 1946. godine. U Jelašnici  je ostao sve do penzionisanja, ovde se i oženio Smiljom, svojom zemljakinjom iz Dalmacije. Jelašničani odavno deda Iliju smatraju svojim najrođeninijim i on njih smatra svojim, ali je do današnjih dana sačuvao dalmatinski naglasak.

Uprkos teškom rudarskom poslu i godinama na kojima svi mogu da mu pozavide deda Ilija je i dalje sasvim dobrog zdravlja i bez i malo muke se priseća svih značajnijih događaja u svom životu – služenja vojske u kasarni „Kralj Petar“ u Celju 1934. godine, atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju, prvog zapošljavanja u Ibarskim rudnicima 1936. godine. Kao da je juče bilo seća se i dolaska vojske Kraljevine Jugoslavije, četnika, partizana i ustaša u njegovo selo pored Šibenika, preseljenja iz Dalmacije u Jelašnicu,  ženidbe, zatvaranja Jelašničkog rudnika…

Deda Ilija, kako ga prijatelji i komšije zovu, rado govori o svojim vojničkim danima i danima provedenim u rudarskim oknima.  Ističe da je u rudnicima uvek bilo teško da se radi.

„Pre rata nisi smeo ni da pitaš za platu ili da se pobuniš zbog loših uslova. U Ibarskim rudnicima su se moje kolege pobunile zbog malih plata, a zbog toga su gazde celu jednu smenu zaključale u oknu. Držali su ih ispod zemlje zatvorene deset dana bez hrane i vode. Kad su ih najzad pustili svi su bili polumrtvi i odmah su ih odvezli na lečenje u bolnicu. Srećom nisam bio u toj smeni, ali su njih, i sve nas ostale odmah potom otpustili s posla“, seća se Ilija.

Priseća se da i u rudniku olova „Kopaonik“  dobio otkaz zbog toga što su njegove kolege zatražile povećanje plata.

„Vlasnici tog rudnika su bili Englezi, a otkaz se dobijao i za mnogo manju stvar nego što je bila plata. Jednom prilikom su prišli rudaru koji je izlazio iz okna i pokazali mu rukom prvo na radničku bluzu pa na kapiju. Nismo odmah shvatili o čemu se radi, ali nam je vrlo brzo postalo jasno da mu daju otkaz jer je izašao iz rudnika sa čistom bluzom. Procenili su da nije dovoljno radio čim se nije uprljao i zato su ga otpustili“, objašnjava Ilija.

Prema njegovim rečima posle rata rudarski posao bio je veoma cenjen i plate su bile odlične.

„Kada sam se zaposlio u rudniku uglja u Jelašnici plate rudara i inženjera bile su jednake. Vrlo brzo potom Tito je doneo odluku da se taj odnos promeni na jedan prema četiri za plate inženjera, kako bi se mladi zainteresovali da završavaju škole i fakultete. Bez obzira na tu odluku, plate rudara su ostale dobre, a u Jelašničkom rudniku radilo je nas oko 1.000 rudara. Bila je to Jugoslavija i Evropa u malom. Bilo je tu i Vojvođana, Crnogoraca, Rumuna, Rusa, Rusina, Čeha i mnogih drugih ljudi sa strane“, naglašava Ilija.

Prema njegovim rečima rudnik je bio veoma težak i opasan za rad. Nije bilo metana ali je bila visoka temperatura, bilo je mnogo jalovine i mnogo se drvene građe koristilo za obezbeđivanje rudarskih okana koja su dosezala do 110 metara u dubinu zemlje.

Deda Ilija se priseća da je u Jelašničkom rudniku ostao do samog zatvaranja rudnika.

„Rudnik je počeo loše da posluje zbog loše separacije jalovine i zbog nesloge u rukovodstvu. Pošto je rudnik bio pred zatvaranjem, 1964. godine stigla je naredba da svi oni koji ispunjavaju neki uslov za penziju budu penzionisani, tako da sam od tada zvanično penzioner. Zapravo sam radio u Jelašničkom rudniku sve do marta 1966. godine, ali mi te dve godine penzioni fond nije priznao. Ne žalim se zbog toga, penzija mi je oduvek bila dobra, a i sada je“, naglašava Ilija.

Odličnom zdravlju deda Ilija kaže da može da zahvali pre svega svojoj familiji i svojim genima.

„Nikada nisam pušio, niti previše pio, ali glavno je kakva vam je familija, kakvi su vam geni. Moja majka je doživela 90 godina i umrla je a nikada nije bila bolesna. Rodila je nas devetoro, a ja sam bio najmlađe dete. Sva moja braća i sestre koji su ličili na majku doživeli su takođe 90 godina, dok su otac, i braća i sestre koji su ličili na oca, živeli po 70 godina“, ističe deda Ilija i dodaje da ni dan danas ne pije ni jedan jedini lek.

Kaže da je poslušao sam savet jednog lekara da ljudi treba maksimalno da izbegavaju lekove jer oni nešto popravljaju, a nešto kvare.

„Još tada mi je rekao, a to je bilo 50-tih godina, da je najbolji lek čašica rakije pre doručka i ručka. Tog saveta se i dan danas pridržavam. Doduše nisam bio ni često bolestan.  Jedino sam ozbiljno nazebao kad sam imao 14 godina, a i pre dve godine sam morao da operišem stomak“, naglašava ovaj vremešni rudar.

Ilija i njegova supruga Grozda kojoj je sada 87 godina imaju dvoje dece, četvoro unučadi i troje praunučadi. Deca i unucu zbog posla žive u Nišu, a njih dvoje i dalje žive u kući rudarskoj koloniji u Jelašnici. Sami brinu o kući, travnjaku, cveću i baštici u svom dvorištu. Za svakodnevne nabavke i odlaske do seoskih prodavnica i dalje je zadužen Ilija, pošto je njegova supruga nešto slabijeg zdravlja.

(Kraj)mia/ena