Serijal: Naši ljudi u dalekom svetu

S potomcima kauboja i pustolova na divljem zapadu

Milica Ivanović je htela reportažu o Kanzasu. Nisam vična pisanju kao moja majka, talenat moj je otišao na prirodne nauke, tako da mi je lakše računati nego pisati, ali posle četiri godine ovde mogu po nešto da napišem o Kanzasu, o “ljudima južnog vetra”, delu Amerike u kome trenutno živim.

Uglavnom prijatna lica, obavezno hello uglavnom omekšaju svako srce čak i nasa koja dolaze puna predrasuda i gorčine – iračka, iranska, avganistanska, srpska… Naučimo posle nekog vremena da razdvojimo ljude od politike, biva to teško u početku, al naiđeš na neiskvarene dečje duše koje te gledaju upitno i kažu ti samo hoču da nas voliš.

Ali ne, ja vas ne mogu da volim, kako da slomim ovaj srpski inat u meni i da počnem da te gledam kao mogućeg prijatelja…. I slomiš se… Jednostavno se desi… To su nevina deca, deca farmera koji su nekad ili nikad izašla iz Kanzasa, na čijim rukama vidiš žuljeve, u čijim očima vidiš umor…

To su potomci kauboja i prvih farmera, potomci iz zemlje Divljeg zapada, iz vremena kada je život bio jeftin…

Oni su sada tu na faxu i vec duguju 100.000-200.000 dolara, rade dva posla da bi mogli da plate stan, hranu i da imaju para da izađu četvrtkom uveče kada je cena pića upola jeftinija…

Ta ista deca koja ti deset puta kažu thank u, a ti samo radiš svoj posao, ta ista koja okreću mapu da vide gde je Srbija i odakle je Adrijana, i ne nije ona Ruskinja nemoj to nikako da joj kažeš ona je Srpkinja ista kao onaj Gavrilo Princip što je počeo Prvi Srpski Rat, ali ne on nije kriv, on je samo branio prava svoje zemlje, Adrijana nam je rekla i on je srpski heroj… znamo sad to.

Znamo da je i Kosovo srpsko i znamo da se ni Denis Kvejd ne bi borio u Spasitelju da oni nisu dobri… Ti isti Srbi mora da su dobri jer je ona naša Adrijana dobra… Hej idemo u lov na jelene i patke ovog vikenda i donecemo ti meso i najbolje krofne.

Kanzaške škole, kako privatne tako i državne, imaju standard koji je među najvećim u Americi. Kanzas je prva država u kojoj je prekinuta rasna segregacija u školama

Deca koja mašu kad te vide, a to je svakom bilo weird, deca čiji sam ja “drug”…., omekšala su mi srce i naterala me da mi nedostaju.

Kanzas je u 19. veku bilo mesto gde su se osnovala nova naselja, planatže, vojna utvrđenja i mesto pasišta u divljoj prirodi naseljenoj indijanskim plemenima, mesto pustolova i lutalica, trapera, lovaca na bizone, razbojničkih družina i revolveraša, doba zelenaške samovlasti i lokalnih šerifa, doba neukosti, verskog rigorizma i linča. Danas je to agrarna i industrijska država na nekadašnjem divljem zapadu.

Kanzas je ruralna Amerika, mirna, idealna za porodicu. Sve ono sto se gleda na filmovima sa kaubojima, šeširima, frizurom koja se siša dva puta godišnje, krave, konji… sve to jeste Kanzas.

Ljudi i ovde sa velikom mukom školuju svoju decu, koja rade dva posla, deca koja žive na farmama sa  prelepim  psima, ovcama i kravama, žive da bi radila i svoje slobodno vreme provodila na svojim farmama. Prosto, kada vidiš sa kojom voljom to rade počinješ da im se diviš.

I da, kada te zagrle urade to toliko uplašeno, jer ne znaju kako ćeš da reaguješ, a onda vidiš te oči toliko iskrene i kaže:  “Ne, oni samo ne znaju”. Ne znaju da pokažu osećanja, ne znaju šta se dešava u svetu, ne znaju ništa izvan Kanzasa, ovo su dobri ljudi i ja počinjem da ih volim.

A moji drugovi Amerikanci nikako ne mogu da shvate već četiri godine šta je smešno u recenici. “U are dick on a bicycle”?”, šta tu može da bude smesno i kako I za nas neukusna ali ipak smešna uzrečica “K* na biciklu” može da bude smešna. A ja nikako ne mogu da shvatim da ti niko neće prineti hranu i piće i da je to postavljeno na stolu da uzmeš da se poslužiš. Jer, ako ne priđeš uvredićeš ih, a ako ti ne prinesu osećaćeš se ko pokunjen.

Roštiljaju, piju, zovu te, gostiprimstvo pokazuju drugačije, pa mi i jesmo drugaciji zar ne? Oni su došli sa zapada, mi sa istoka, osmanlije nam bile pet vekova. Ja im više ne sudim što ne znaju, trudim se da ih upoznam, trude se i oni da upoznaju mene, pa sada znaju da je moj glas ovakav i da im ja nisam ljuta. Zdušismo se na kraju ja i stranci Amerikanci. I da, ako zaplačem nekad, možda zbog nastalgije za rodnim krajem ili nečeg drugog, ići će oni u crkvu i za mene će da se pomole, da budem srećna.

Takvi su ljudi u Kanzasu, potomci kauboja i pustola ljudi koje sam upoznala u dalekom svetu.

 

Andijana Savić iz Leskovca je Teaching assistant у Kansas State University   у месту Manhattan, Kansas , fgde čekuje da doktirara ove godine u maju

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Nema komentara. Čudno. A bilo ih je.

    • Цензурисана демократија брате. ,, Југмедијо “ шта је с правом на слободну реч?

vaš komentar