Diplomirani psiholog Sanja Conić Stojković deo je tima “Udruženja roditelja i nastavnika partnerski za obarzovanje” Leskovac i istovremeno licencirani neurofibek terepeut, a radi i kao lični pratilac dece ometene u razvoju. Na našu konstataciju da je to težak i zahtevan posao kaže da je zapravo – lep posao.

„Jeste teško, ali je i lepo. Jer, kada vidite da možete nekome malo da pomognete, nema većeg zadovoljstva i lepote. Ja razumem tu decu, uvek tražim motiv i razlog za njihovo ponašenje i ja ga istražujem i tražim rešenje“, priča ova Leskovčanka za Jugmediu.

U Ovom udruženju radi tim stručnjaka sa decom sa posebnim potrebama, a praksa je da se posle svakog tretmana razgovara s roditerljima i sa ličnim pratiocima.

„Prenesemo im kako se dete ponašalo na treningu, kako je protekao tretman i od njih tražimo i dobijamo informacije o eventualnim promenama u ponašanju deteta kod škole i kod kuće“, objašnjava.

Ovde je sačinjen upitnik za roditelje koji pokriva tri glavne oblasti razvoja – saznajni, emocionalni i voljni deo.

„Roditelji nas obaveštavaju o poboljšanju pažnje i samokontrole kod dece. Mnogi od njih su nas obavestili o poboljšanju u oblasti govora i razumevanja postavljenih zadataka. A kako su tretmani odmicali, mi terapeuti smo primetili kod dece mnogo veće strpljenje, bolju saradljivost, otvoreniji su za komunikaciju, bolje su raspoloženi, što je nama i najveći cilj, da oni budu bolji sami sebi, da budu zadovoljniji i kvailtetnijim životom u zajedinici“.

Terapeuti se veoma srećni, kaže, kada vide poboljšanje i radost dele sa roditeljima.

„Ja se trudim da osećam tu decu, njihovu sreću, tugu, nezadovoljstvo. Kao i kod dece iz redovne populacije, kad su mala, oni često neke svoje potrebe i zadovoljstva iskazuju na način koji nama odraslima nije primeren. Ako dete plače, viče, mnogo priča, pa vas vuče za rukav, njemu nešto treba. Nije ono samo umorno i gladno, možda mu treba vaša pažnja. Tako treba razumevati“.

Inače, neurofidbek tretmani se rade i kao podrška porodici u suočavanju sa izazovima sa kojima se svakodnveno susreću, a na ovom aparatu se radi sa decom od četiri godine. Niko od roditelja se, prema njenom iskustvu, ne miri sa sudbinom, ali je važno prihvatiti realnost.

„U početku roditelji teško prihvataju, ali se najveće promene dešavaju kada se to prihvati jer su tada promene moguće, kada se prihvati bilo koje stanje. Svi ti roditelji, sve te porodice su neverovatni borci, jako snažni“.

Kaže da je sa decom lakše raditi nego sa odraslima.

„Oni su drugačiji i kada im se priđe tako, na njihov način, onda su promene moguće i rad sa njima ide lakše. Ako mi probamo da ih ukalupimo u naš svet, da oni budu kao što mi hoćemo, onda nema napretka. Trebamo da ih prihvatimo takve kakvi jesu, a terapijama da pomognemo promenama koliko možemo“, podvlači psiholog Sanja Conić Stojković.

Ovo udruženje realizuje projekat „Unapređenje savetodavnih terapisjkih i edukativnih usluga za korisnike usluge lični pratilac deteta i njihovih porodica u periodu pojačane potrebe kao što je pandemija“.