SEDMDESETPETOGODIŠNJA MARA UMESTO S PORODICOM ŽIVI S VUKOVIMA I LISICIMA

Sanjam kako grlim sinove i unuke

„Komšijama preko puta sam rekla da ću ložiti šporet i leti i zimi svako jutro, pa kada prvi put ne vide dim iz odžaka znaće da nisam više živa“

Put do kuće sedamdesetpetogodišnje žene iz opustelog sela ispod obronaka planine Goljak na razmeđi opština Lebane i Medveđa je prava pustolovima jer je uspon veliki a zemlja mestimično udubljena, pa dno malog i niskog automobila trese od tupih udaraca. Vozimo više od 40 minuta i usput ne srećemo ljude.

„Sreća što davno nije bilo kiše, inače ne biste izašli“, kaže žena dok polako ustaje sa male stolice ogrnuta čergom.

Jesen je već poodmakla, ali planinsko sunce je pržilo. „Iznela sam čerge da se izvetre pred zimu, pa se sunčam dok vas čekam. Imam reumu i nikada mi sunca nije dosta“, veli dok je pridržavamo pri ispravljanju reumatičnih kolena.

Živi sama u davno sazidanoj prostranoj kući od cigala i u nepokošenom dvorištu, u selu koje je do pre 40 godina imalo 200, a do pre 20 godina 30 stanovnika. Pored bračnog para na brdu preko puta, ona je danas jedini stanovnik u selu.

Pristala je da priča sa nama samo pod uslovom da sinovi i unuci ne čuju, a to znači – nema slikanja. Pristali smo. „Mara sam, zovite me Mara“, kaže.

„Paaa, živim kao živina u kolenu“, glasno se smeje i odgovara na naše pitanje lokalnom pošalicom.

Mara dugo priča o istoriji nekada živog planinskog sela gde se najviše uzgajalo „rakijsko voće“ i čuvalo po 10 krava i bikova i po stotinak ovaca. No to je bilo u vreme kada se je ona udala i podizala troje dece, pa se kasnije praznio jedan po jedan dom.

Njen i dom njenog supruga i celu porodicu je u prvim godinama braka zadesila tragedija jer je ćerkica, poslednje, četvrto dete, umrla posle jedne složene operacije.

„Posle tri sina dobili smo željenu ćerku. Nikada se od njene iznenadne smrti nismo oporavili. Moj suprug se rano razboleo od visokog šećera i pritiska, pa je dve godine pred smrt ostao i bez noge do kolena“, priseća se Mara koja je posle dve godine žalosti crnu maramu zamenila onu sa braon bojom.

Za nju su nam dole pri dnu brda rekli da je „puna duha i željna priče“ i da nas neće pustiti do večeri. I bili su u pravu. O svemu je volela da priča osim o sebi: „Volim da se nasmejem kada me posete ovi iz opštine i iz Crvenog krsta, ali ako počnem da pričam o sebi i deci rasplakaću se“, upozorava.

Nije se rasplakala. Suzu je pustila tek na kapiji skovanoj od tankih dasaka. Mahala nam je sve dok je mogla da nas prati pogledom.

A mi smo ovako zapisali njenu priču.

Tri sina, rađani na po dve godine, nisu volela da se bave poljoprivredom nego su izučili zanate i jedan za drugim otišli u grad, u Kragujevac. Radili su u privatnim radionicama pa sva trojica posle nekoliko godina otvorili svoje automehaničarske radnje, a onaj najstariji proširio biznis, pa otvorio i mesaru. Ženili su se devojkama iz svog kraja, pomogli ocu da sazida kuću, koja nikada nije omalterisana spolja, i sve svadbe su u njoj i u prostranom dvorištu pravljene. Ali, unuci i unuke rađali su se daleko do njih.

„Tada smo muž i ja još bili mladi. Kada imaš 47 do 50 godina ti možeš još da se nosiš s fizičkim teretom. Bilo nam milo što su uspeli. No, njihovi dolasci su se mnogo proredili. I kada jednom niko od njih sa svojom porodicom nije otvorio kapiju punih šest meseci, shvatila  sam da su deca odletela i da ćemo muž i ja okončati u samoći“.

Snahe dolaze u naš kraj kod svojih roditelja sa decom, ali kod mene ne navrate

Prošlo je još nekoliko godina, pa je otac uspeo svu trojicu, bez snaha u unučadi, da okupi na kućnoj slavi.

„A već tada je bilo sve pusto pa nije imao ko da ti dođe na Svetoga Nikolu. Bili smo nas petoro samo“,

Tu uz slavski kolač poveo se razgovor ko će dočuvati roditelje. Dva starija sina su se složila da mora da se poštuje tradicija i da je to dužnost najmlađeg.

„Posle dogovora, nazdravili smo, ali se nismo dogovorili o detaljima, što je bila velika greška“.

Desetak dana kasnije Mara i njen suprug ostali su zabezeknuti kada su ugledali najmlađeg sina na vratima kuće. Došao je da ih vodi u sud da mu prepišu imanje. „Pa tako smo se dogovorili s braćom dok smo se vraćali. Ja vas čuvam, meni imanje“, prepričava Mara razgovor.

Ugvor je napisao advokat, pa je overen u  sudu. Čim je posao završen, sin ih je vratio kući i otišao. Tada nisu znali da je tamo u Kragujevcu došlo do žestoke svađe među braćom, odnosno, da su stariji saznali za ugovor u kome ni pedalj očevine nije bilo za njih.

„Nisu prošla ni tri meseca a već su se pojavljivali kupci naše imovine, pre svega šume jer mi od 15 imamo 11 hektara pod šumom. Komšija koji se posle iselio imao je mobilni tlefon pa smo nazvali sina da ga pitamo o čemu se radi a on je rekao da ne brinemo i da je to neka šala. No mi smo posle tri godine saznali da je već prodao 6 hektara šume koja je posečene u jesen i oterana dole ka Leskovcu. Kasnije je krčmio kako je hteo, nismo imali snage da kontololišemo, niti da menjamo ugovor“.

Za sve to vreme naslednik nije ni jednom obišao svoje roditelje iako je znao da se i komšija sa mobilnim telefonom iselio. A oni stariji više nikada nisu došli u kuću gde su se rodili i porasli.

„Najstariji sin mi je rekao da je dogovor bio da najmlađi nasledi sve posle naše smrti, a ne za našega života. Pisao je i u pismu prokleo i svog oca i mene. Godinama sam plakala. Nedavno sam to pismo spalila“.

Mara i njen već oboleli muž su rešili da na proleće odu u Kragujevac da popričaju sa sinovima i da novorođenoj unukici odnesu povojnicu.

Da nam je ćerka ostala živa možda bi naša sudbina bila bolja

„Najpre smo svratili kod najstarijeg i srednjeg. Oni su u jednom dvorištu napravili kuće, lepe se. Drugom sinu rodilo se treće dete, devojčica. Jooooj, kako su nas loše primili. Njihove žene se pogospodile, zaboravile odakle su, pa pričaju šumadijski, unuci i unuke isto, ma i naši sinovi mešaju malo naški, malo kragujevački“.

Ničim sem kafama nisu bili posluženi. Iako je majka pričala da im je otac bolestan i da je već počeo da se šprica od visokog šećara u krvi, sinovi nisu marili. „Pa šta mi tu da radimo, sve ste dali njemu, on je dužan da vas leči“, govorili su.

Iapk, najstariji unuk se sažalio i odvezao ih džipom do stričeve kuće koja je bila lepša i veća od kuća starije braće. Mara tvrdi da je kuću napravio od prodate očeve šume.

„Zatekli smo samo snajku s pudlicom u rukama. Smešila se kao da se raduje ali ja sam žensko pa čitam da iza lažnog osmeha stoji želja da što pre odemo“.

Ostali su nedelju dana. Sin je oca odveo kod lekara, platio je preglede i otac dobio novu terapiju koju su kasnije lakari u Domu zdravlja Leskovac promenili.

„Rekao nam je da se on još kući da mi možemo još sami i da se ne sekirano da će doći po nas kada bude trebalo. I došao je dve godine pre nego je moj suprug umro. Te dve godine po zlu ću pamtiti do svog kraja“.

Naslednik je odveo roditelje svojoj kući u veliki grad kada je otac dobio gangrenu na jednoj nozi. Zaključali su svoju kuću u selu pre nogo što su zaklali poslednju svinju i prodali jedinu kravu, a živinu poklonili komšijama na drugom brdu. Nadali su se boljem životu.

„Ponekada sanjam kako grlim sinove u unuke, željna sam ih“

„Prvi mesec prošao je u vođenju oca po lekarima. Nije mu bilo spasa. Kasno smo se javili. Noga je isečena do kolena. Pakao nastaje kada se on vratio iz bolnice još bolešljiv. Bila je zima i ja sam se razbolela od nekog virusa pa sam i ja pala u postelju, skoro mesec dana sam ležala. U jednom krevetu ječi muž, u drugom ja. Sin rano izađe iz kuće, njegova deca odu u školu pa ostanemo sa snahom. Ma nije htela da nas pogleda, čašu vode da nam pruži. Jedan dan sam bauljala do sudopere da natočim čašu vode, da muž i ja popijemo lekove, dok je ona sa komšinicama ispijala kafu i jela sveže napravljene kolače“.

„Samo bismo dobijali večeru, kada se sin vrati s posla“

Žalila se sinu jednom ali on joj nije poverovao. Njen suprug se nikome nije žalio. „Govorio bi: „Ja sam za sve kriv“, a šest meseci pre smrti više ništa nije ni primećivao jer je zbog visokog šećera izgubio vezu s realnošću.

Najtužnije je, nastavlja priču, što dvojica unuka nisu htela ni glavu da okrenu ka njima. „Kao da smo bili tuđinci. Jednom sam čula kako mlađi kaže majci da smrdimo. A nismo smrdeli. Evo, pogledajte, iako sam stara, moja kuća je čista“, pokazuje nam usamljena domaćica.

„U sinovljevoj punoj kući smo bili usamljeniji nego ovde u selu“

Nedelju dana pre nego što će umreti njen suprug, sin je roditelje vratio u selo.

„Sreća je u nesreći što se nije odmah vratio, pa je organizovao sahranu na koju nisu došli stariji sinovi, ni njegova žena ni deca. Doduše, pitao me posle sahrane da li hoću s njim da se vratim u Kragujevac. Rekla sma mu: Ni mrtva sinko. Nasekao mi je drva, vratio kokoške što su preostale iz komšijskog dvorišta, ostavio mi 20.000 i otišao. Ponovo je došao za 40 dana, na šestomesečni pomen i na godišnjicu smtri i od tada još jednom, pre dva meseca da mi naseče drva i ostavi malo novca da preživim zimu“.

Majci je kupio mobilni telefon i zove je jednom nedeljno. Sa tog telefona u početku je zvala i starije sinove, pa kako oni nisu bili voljni za priču, prestala je da ih zove.

„Imam jednu unuku, mlada je, tek pošla na fakultet. Ponekada pomislim: Žensko je, setiće se, pozvaće me, ali još me ne zove“

„Iza mene i mog supruga su tri sina, 8 unuka i jedan praunuk, a ja sam sama samcata, zaboravljena od najmilijih. Nemam kome ni da se požalim ni na čije rame da se isplačem. Ovde mi društvo prave kokoške i petlovi, mače i kuče, a okružena sam vukovima, lisicima i divljim svinjama. Tako je kako je. Zarekla sam se da odavde ne idem. Komšijama preko puta sam rekla da ću ložiti šporet i leti i zimi svako jutro, pa kada jedno jutro ne vide dim znaće da nisma više živa“, završava ovde svoju priču sedamdesetpetogodišnja Mara iz sela na dvomeđi zmeđu Medveđe i Lebana.

Mnogo češće od sinova, Maru obilaze aktivisti Crvenog krsta i Narodne kuhinje i s vrema na vreme neko iz lokalne samouprave. Donose joj lekove i nešto od hrane, a tokom zime redovno zovu telefonom.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

15 komentara

  • Kazem ja da decu i ne treba radjati,jer vecina starih ovako prodje na kraju,,strasno

    • Ne treba generalizovati. Ovo je samo jedna strana priče. Znaju roditelji veoma često da povuku poteze koji dovedu do jako loših odnosa u porodici a pogotovu među njihovom decom. A da deca znaju da budu krvni neprijatelji svoim roditeljima, i toga ima koliko hoćete.

    • Teško njoj,jedna je Majka na ovom svetu.Sramota za njene Sinove.Dobri su roditelji dok su pomagali

  • Svaka čast za temu reportaže. Na naše stare smo zaista zaboravili u svakom smislu. U medijima se pominju jedino u sklopu izveštaja o koroni, a i tu su postali puke brojke. Ovako nešto trgne čoveka i natera ga da razmišlja o sopstvenoj sudbini i kraju, o nehumanosti i o otuđenosti.

    • Prvo da pohvalim priču.Drugo gradovi su postali najveća sela pa kad se pokondire snaje u gradu onda nastaje ovakva slika.Ti kako ih ja zovem naturalizovani GRADSKI,zaborave na dedovinu,očevinu ,zaborave na svog učitelja na selu jer su sad gradska elita.Jadna im majka svima.

  • Šta doživi jedna majka. Ovo je previše žalosno. Njenim sinovima želim da dožive istu sudbinu da vide kako se osećala njihova majka.

  • Kao prvo, čast izuzecima ali mi srbi loše vaspitavamo svoju decu i posle nam kriv djavo.
    kao drugo, ti sinovi i snaje neće ništa bolje proći.

  • E sinovi, sinovi. Niste vi sinovi vi ste OLOŠI.

  • Prica je zaista tuzna , svaka cast novinaru za ovakav tekst. Ljudske sudbine su cudne

  • Svaka čast za priču ali Milica zamolio bih Vas da malo pišete o skijlištu u Lebanu

  • Kako seješ tako žanješ! Ali čemu to i zašto tako? Rodiš, očuvaš, oženiž i udaš a oni ili odu iz sela ili u inostranstvo! Ako svako ide za boljim životom, ali to nije razlog da zaboraviš i negledaš roditelje koji su te stvorili i mučili za tebe! Ako nećeš ili nemože da brineš o njima ili njemu, njoj, bolje i dom nego ostaviti starog i bolesnog, nemoćnog čoveka bez pomoći i u samoći!!! A pogotovu roditelja koji tije dao život ma kakav on bio. Roditelji ne biraju kakva će im deca biti kao što ni mi ne biramo roditelje i to nije opravdanje a ni razlog za nebrigu i da nam je materijalno na prvom mestu?! Kao što je život jedan tako si i roditelji, porodica! Nema opravdanja za ovakve i slične nebrige i zapostavljanja najbližeg! Uvela bi zakon i samo takvu kaznu za ovakvu decu i rodjake pa nek ih on nauči da misle kad su neljudi i bezosećajni….

  • Isto da docekaju

  • Bako,ja bih te cuvala.Ja sam zeljana moje bake i mnogo tugujem za njom.I dan danas mi nedostaje i mislim da ce tako ostati.Obozavam stare ljude.Mnogo sam volela da spavam kod moje babe,da pricamo…Cuvajte vase bake i deke,to su namuceni ljudi koji su se borili da bi za vas nesto stvorili.

  • Nadam se da će neko od sinova ove bake pročitati ovo.
    Neće ni oni proći bolje u životu, treba da ih bude sramota!!!

vaš komentar