Lepa Sanja je imala samo 20 godina kada se udala za Sašu Stojanovića iz sela Polom kod Vladičinog Hana, naočitog momka u prostranom selu, jedinca. Njihova ljubav krunisana je rođenjem ćerkice Teodore, pa narednih pet, šest meseci niko, činilo im se, nije bio srećniji.

Teodora danas ima 20 godina, Sanja 41, a Saša 52. Supružnici su postali uzorni domaćini, dobili po koju boru i sedu vlas. Samo je Teodora ostala na nivo deteta.

I dalje vole svoje čedo, svoju jedinicu, više od sebe i više od svega na svetu, ali je njihova sreća prekinuta, zaledila se tamo negde 2003/4.godine. Ponekada bi nada ozarila lica, ali je realnost ponovo sreću pokrivala tugom.

“Naše dete rođeno je lako i na porođaju dobilo dve desetke. Napredovala je lepo, ali negde posle petog meseca primetili smo da savija glavu na jednu stranu. Vodili smo je kod pedijatara, govorili su da je to normalno”, pričaju roditelji Teodore, koja, čini se, sve razume i sluša dok sedi na prostranom trosedu.

Majci Sanji nešto nije davalo mira uprkos ubeđivanju lekara, pa je zajedno sa Sašom odvela dete u Niš, odakle su upućeni u Institut za majku i dete u Beogradu, a odatle u Zavod za cerebralnu paralizu i mikrocefaliju.

“Tu je uspostavljena dijagnoza koja nas je paralizovala. U početku bolest nije bila izražena, čak je završila i osam razreda uz našu pomoć. Sanja je napustila posao i posvetila se njoj 24 sata dnevno. Do 18 godina je, koristeći banje i terapije koje je država plaćala, bilo solidno stanje, solidno za njenu bolest. Posle 18 godina, nema ničeg besplatnog, pa joj je motorika sve slabija, jer ono malo što mi možemo da platimo nije dovoljno”, priča otac.

Niko nije otrkio razlog ove bolesti. Leakri su konstatovali da je najverovatnije genetika u pitanju. No, da bi se to utvrdilo, pre 19 godina, trebalo je platiti 5. 000 evra za analize u inostranstvu. Taj novac nisu imali, a strah ih je ostavio bez drugog deteta.

Tako su danas prepušteni sebi, uz pomoć za kućnu negu. I to je sve.

Jedini koji su ih se setili bili su predstavnici opštine Vladičin Han. Lokalna samouprava je, naime, projektom konkurisale kod EU i dobila sredstva za pomoć porodicima sa bolesnom decom i za socijalno ugrožene porodice.

Stojanovići su upravo iz opštine dobili poziv da konkurišu, pa je u saradnji sa Helpom, deo njihove kuće preuređen kako bi Teodori bilo komotnije.

This slideshow requires JavaScript.

“Bili smo iznenađeni da se nas neko setio. Veoma brzo su se odvijali radovi. Iz dnevne sobe je izmeštena kuhinja, napravljena je nastrešnica i rampa za kolica, kupatilo je prilagođeno Teodori, a dobili smo dvosed i novi pod u dnevnoj sobi, kao i električne uređaje, ali i stolariju”, priča Saša, koji kao civilno lice radi pri vojsci.

Iako nisu dobili predsoblje kako se ne bi direktno iz dvorišta ulazilo u dnvenu sobu, oni su zadovoljni.

Mi, ipak, nismo socijalni slučajevi. Mogli bismo i bez ove pomoći. Ali, prija kad znate da se neko setio vaše muke i rešio da vam pomogne”, zaključuje Saša.

Pre korone Teodru su automobilom šetali, vodili svuda sa sobom, a onda se nešto promenilo. Nije htela dalje od kuće, pa su sada tereni u selu jedino mesto koje dva puta dnevno u kolicima obilazi sa roditeljima. U vreme kada smo posetili ovu porodicu, put od starog autoputa prema Vranju do njihove kuće bio je posut i uvaljan, pripremljen za asfaltiranje.

“Komšije kažu da ćemo dobar put dobiti zbog Teodore”, kaže majka kojoj se na tren pojavljuje osmeh dok okreće glavu prema ćerkici. A otuda sa troseda, mala i lepa devojčica tapše rukama. Raduje jer čuje i razume šta se govori.

Stavovi izneti u podržanom meijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.