Selo Donja Lokošnica kod Leskovca nadaleko je poznato po proizvodnji začinske paprike, ali malo ko zna da je ono jedinstveno i po tome što skoro svaka od 280 kuća ima po jednog pa i više prizetka i ta tradicija takođe datira još iz 19. veka.

„Mislim da samo 10 posto porodica nikada nije imala tu čast da ima prizetka. Da mi prizetkovi hoćemo, mogli bi se očas dogovoriti da preuzmemo selo i da ga proglasimo kao Opštinu Prizetkova, ili da napravimo „prizetko brend““, komentariše pola u zbilji pola u zbilji Bratislav Bata Stojković, koji je drugi po redu prizetko u bogatom domaćinstvu u centru sela.

U leskovačkom kraju prizetkom se naziva muškarac koji odluči da posle venčanja živi u kući svoje supruge, sa njenim roditeljima, a roditelji koji prime zeta u kuću uglavnom su oni koji nemaju mušku decu. O njima se često govori na podrugljiv način, pa muškarci, supruzi i očevi, zapravo, nosioci domaćinstava imaju muke da se izbore sa šalama na svoj račun i steknu poštovanje sredine.

„Prizetko ne može da bude svako. On mora da ima srce jače od bika, da izdrži sve udarce i sa leve i sa desne strane“, kaže u šali Zoran Cvetković, koga je ljubav prema supruzi Grozdi, jedinici, navela da ostavi rodni dom u susednomm selu Babičko.

U kući Bratislava Bate Stojkovića, rodom takođe iz susedne Razgojne su se za 70 godina promenila tri prezimena. Istoriju prizećivanja započeo je deda njegove supruge Ane, Dragoljub Stojanović (88), takođe iz Babičkog, kome je supruga Dobrunka, rođena Đorđević, preminula poodavno.

„Žena mi je bila mnogo lepa, pa sam zbog nje, a kasnije zbog dece, trpeo i njenu mnogo nezgodnu sestru i još nezgodnjeg tasta Gligorija. Strašno je bilo. Tast me je pratio u stopu, kontrolisao, naređivao, ponižavao, ali ni ja nisam bio cvećka pa sam pružao otpor i na kraju uspeo da postanem glava kuće, ali morale su decenije da prođu“, priča ovaj lucidni starac, koga sin i snaha, unuka i prizećen unuk, kao i praunuci neguju i sa velikim interesovanjem slušaju njegove priče.

Starina Dragoljub tvrdi da su prvi prizetkovi u Donju Lokošnicu stigli krajem 19. veka i da su mu se kao mladom neki stariji žalili da su teško preživljali ulogu „snahe“ u kući

Bratislava smo zatekli kako posmatara tasta Hranislava Stojanovića dok velikom drvenim kašikom meša slaninu u kazanu, odnosno, topi mast.

„Šta ću, ja od dva moja prizetka ne smem da zinem, moram da radim“, šali se Hranislav, dobričana za koga Donjolokošničani kažu da svog zeta Batu voli kao sina.

Vremena su se tokom decenija menjala pa su i tastovi popuštali stege, postajali trpeljiviji prema zetovima.

Bratislav kaže da se oženio najlepšom devojkom u kraju. „Da nije bila ubava ne bi pristao da budem prizetko“, veli, ali kaže da mu, ipak, nije bilo lako pri donošenju odluke.

Kao po nepisanom pravilu, svaka druga generacija nema muškog potomka

„Tri meseca sam razmišljao šta da radim, da se prizetim ili da je ostavim, treće nije bilo. Kako da posle 24 godine ostavim svoj dom, roditelje i brata i odem u nepoznato. Onda sam prelomio –  idem, rekao sam sebi i sve ostavio za sobom, zaboravio na stari način života. Sreća je moja što sam ušao u dobru porodicu. Ovde i bukvalno vlada demokratija. Svi radimo zajedno i svi zajedno dogovaramo, zajedno donosimo odluke“, priča Bratislav u prostranoj sobi pomoćnog objekta prelepe kuće u kojoj žive četiri generacije.

Bratislav i Ana imaju dvoje prelepe dece od 14 i 16 godina

Više od veka u Donjoj Lokošnici se rađaju duplo više ženska nego muška deca, a meštani veruju da je razlog tome voda koja u selo dotiče sa brda, ali ne umeju da objasne kako to voda može da utiče na pol deteta

Iako starija generacija, ni Zoran Cvetković nije imao problema sa tastom i taštom, možda više sa svojim roditeljima koju su mu zamerali što se „udaje umesto da se ženi“.

„Kad god bismo se moja Grozda i ja sporečkali, tast je bio na mojoj strani. Na indirektan način mi je stavljao do znanja da bi bi ja trebalo da udarim rukom o sto i da muškarac treba da vodi kuću, a ne žena, na čemu sam mu veoma zahvalan. To mi je dalo snagu da celog sebe uložim i da od sirmašnog domaćinstva napravim dobrostojeće. Danas glavnu reč preuzimaju naša dva sina  koja evo imaju preko 30 gopdina, ali nikako da se ožene“, priča ovaj veseo čovek dok  ga supruga zadirkuje.

„Ma kako da ne, mnogo smo se osrećili s tobom. Da si vredeo ne bi došao do mene“, kaže kobajagi ljuteći se, a potom nastane opšti smeh.

I njihov komšija Slobodan Nikolić  je prizetko. On nije išao daleko, samo je iz Gornje Male sišao u Srednju malu i oženio jedinicu.

„ Kući nas je bilo mnogo, imanje je trebalo na mnogo ljudi da se deli, pa sam ja odlučio da se prizetim“, bilo je sve što je ovaj tihi čovek hteo da nam kaže, čak odbio i da se fotografiše, ali je njegova supruga Slađana bila govorljivija.

„Morao je jadan da ćuti i trpi moje roditelje jer kada smo se mi uzeli oni su imali po 45 godina, u punoj snazi, i nisu hteli ništa nama da prepuste. Tek kada su umrli, a to nije bilo davno, on se osetio kao svoj na svome“, priča Slađana.

Slobodan i Slađana takođe nemaju muškog potomka. Njihove dve ćerke su se udale, a ni jedan od zetova nije hteo da se prizeti.

Prizetko Miročija

Kad zetu umru tast i tašta on prestaje da bude prizetko i dobija status – miročija, mada ni za tu reč nema razumljivog prevoda

Saša Nikolić nije prizetko, ali je potomak prizetka. Njegov pradeda Đorđe se prizetio u Donjoj Lokošnici još davne 1926. godine. Nije dugo poživeo. Umro je veoma mlad, ali je za sobom ostavio četiri muška potomka.

I ostale prizetovske priče liče jedna na drugu u Donjoj Lokošnici, selu vrednih domaćina koji žive od proizvodnje paprike „nizače“, i koji su se navikli da umesto snaha u kuću dovode zetove.

„Jedno uvek mora da bude tuđe – snaha ili zet, svejedno“, pomirljivo će Hranislav Stojanović, obavijen parom iz kazana, dok Zoran Cvetković, koji se najpre ishvalio pokojnim tastom, objašnjava da je muškarcu teže da promeni dom nego ženi.

„Žene nekako to lakše podnose. Muškarci teže preživljavaju tuđu kuću. Bog je rekao da se žena udaje, a muškarac – ženi, ali šta ćeš kada su ove Donjolokošničanke oduvek bile najlepše žene u leskovačkom kraju“, priča ovaj prizetko, koji još nije dobio status miročije jer mu je tašta živa.

Oko 90 posto Lokošničana živi od paprike „nizače“, čije je seme neko doneo u selo pre dva do tri veka, paprike koja uspeva samo u ataru tog sela i nigde više, kao i prizetkovi, kojih ima i u okolnim selima, ali nigde u tom broju kao u Donjoj Lokošnici.