Žitelji sela Buštranje koje se nalazi na dvadesetak kilometara od Vranja i danas dobronamerne putnike namernike dočekuju hlebom. Iako su na ovaj običaj posebno ponosni, oni će se odmah požaliti na otuđenost koja je zavladala među ljudima.

I dok neki to vide kao posledicu pandemije korona virusa, drugi smatraju da je to sve stiglo sa Zapada kako bi lakše sprovodili svoje interese i na teritoriji njihove zemlje.

“Nema ga više onoj naše srpsko druženje. Komšija s komšiju. Brat s brata. Takmičili smo se koj će pogolemo veselje da napravi. Pomagali smo jedni drugi. A s’g je došlo vreme nikoj s nikoga. Ma, u ljudi se uvuklo golemo zlo!”, ističe jedan meštanin sela koji je želeo da ostane anoniman. Takav stav su zauzeli i svi drugi koji su imali neku zamerku na uslove života u ovom selu i svoj postupak najčešće pravdali rečima: “Neću da si imam muku. Neko zlo vreme je nastanalo”, ili, “Obećaše dete da mi zaposliv. Ne treba da gi ljutim.”.

Rusce i danas bez puta

Tek kada to izgovore odmah će da istaknu kako i u 21. veku njihove komšije u selu Rusce nemaju put do svog sela, a koji je davno okarakterisan kao strateški.

“K’d dignamo glas i tražimo put do tamo, neki ni vikav po naši papiri on je napraven pre tries godine. Skoro ga do tam nasipaše s kamenja koji ostaneše k’d prugu prepravljaše. Ali džabe i toj. Nasipaše ga, a ne ga poravnaše i ljudi pokršiše i tuj starudiju od auta što imav”, ističe dobro upućen Buštranjčanin u ovu problematiku.

Njegov komšija dodaje da su žitelji ovog sela 1970. godine pomogli izgradnju puta od Vranja do njihovog sela tako što se svako prilikom prodaje proizvedenog grožđa tadašnem “Navipu” odrekao jednog dinara u korist izgradnje ovog puta. U selu je tada, prema njegovim rečima, funkcionisala veoma jaka mesna zajednica i na njihovu ideju je izgrađen put širi od tri metra. On ističe da je pre neku godinu taj put presvučen nekvalitetnim asfaltom tako da su se ubrzo posle toga javile pukotine na njemu koje će se pod uticajem loših vremenskih uslova ponovo pretvoriti u kratere.

Buštanjčani naglašavaju da je najteže njihovim komšijama koji žive u mahalama udaljenim od asfaltnog puta jer kada padne sneg ili kiša oni su zbog neprehodnosti mahalskih puteva maltene zarobljeni u svojim dvorištima. Zbog svega toga, ali i besposlice, svako ko je mogao otišao je iz ovog sela u mesta gde se živi bolje. Oni koji su bliži selu leti se vraćaju da obrade svoje bašte, vinograde i voćnjake. Ne mogu da prebole i što njihova deca nemaju adekvatno igralište u seoskoj školi i što se u njihovoj blizini nalaze ostaci stare urušene škole urasle u travu.

“Da ovo igralište nije napravilo nekoliko radnika ove škole zajedno sa decom danas naši mališani ne bi imali gde da se igraju.”,kažu Buštranjčani.

Bolje žive oni koji rade u firmama, imaju krave, kokoške, svinje

U ovom selu, neki meštani tvrde, da se sa današnjom skupoćom od onih koji žive isključivo od svog rada najbolje nose oni  koji rade u nekoj od vranjskih firmi, imaju dve krave, dvadeset kokošaka i tri svinje.

Mladi poljoprivrednik iz ovog sela Dejan Ristić se, međutim, ne slaže sa njihovim mišljenjem i kaže da je pre neki dan bio sa porodicom u Vranje, kupio deci po par patika, nešto od kućnih potrebština i neki materijal za poljoprivrednu proizvodnju i potrošio pedeset hiljada dinara, pa se otuda s pravom zapitao kako žive oni koji primaju minimalac ili manje od toga.

Pola hektara zemlje po ceni od jednog evra po metru kvadratnom kupio je i njegov meštanin Tisa domar u seoskoj školi, a koji u ovom kraju slovi za najboljeg proizvođača nektarine. Plod ovog voća koji on proizvede tokom sezone ume da dostigne težinu čak i do 470 grama.

Buštanjčani su od davnina poznati i po proizvodnji sortnog i grožđa za pravljenje prvoklasnog vina. Nažalost zbog niske prodajne cene grožđa oni su poslednjih godina počeli naglo da krče svoje stoletne vinograde.