Slučajno sam spazila jednu prelepu seosku kuću sa predivnim dvorištem, što bi se reklo „natrčala na Fejsbuku“, jer sam tamo samo poslovno, ali mi se na prvi pogled učinila da je razglednica iz Leskovca, odnosno, nekog malo brdovitog sela ili, možda, namontirana razglednica. Pitam onog koji je podelio, odgovara da je stvarna i da se tu s porodicom odmarao.

„Odmarao?“, pitam“. Uživali smo i opet ćemo“, odgovara.

„Svaka ti čast“, napišem, i tu se naša konzervacija završila. Dan kasnije piše: „Možda nisam bio jasan. Nije naša, to je u Švajcarskoj gde mi radi sin“. Stavim lajk, a danas poželim da više napišem o vikendici i sinu, a znam da je sin mlad, viđala sam na toj društvenoj mreži decu mog fejsbuk prijatelja, koga sam nedavno u prolazu jedva prepoznala. Da na društvenim mrežama smo svi mladi i lepi, nek žive filteri!

Dobila sam broj od njegovog sina, uspostavila Viber vezu i čula priču, ne samo o onoj prelepoj kući, već priču o odlascima, tako tipičnu, a tako različitu, bar za mene, priču o mladim ljudima koji odlaze u svet bežeči od neke loše atmosfere i za boljom zaradom.

Dakle, ona seoska kuća, zapravo, vikendica je od njegovog druga Švajcarca, koju mu povremno ustupa odmora radi.

„Nalazi se usred planine. Čist vazduh, priroda prelepa, supruga i naša mala deca smo često tamo i uživamo“ priča naturalizovani Švajcarac.

Tridesetpotogodišnji Leskovčanin je rođen u gradu na Veternici,gde i njegov otac i majka. Imao je posao, stalni. Ne veliku platu, ali se živelo.

„Nikada nisam verovao da ću otići iz Srbije, iz Leskovca. No, u poslednje vreme mi se smučila atmosfera, sve mi je postalo nepodnošljivo. Kao da više nismo imali o čemu da razgovaramo osim o politici. Primio sam ponudu iz Švajcarske i prihvatio. Sada, kao i kod kuće, radim posao za koji sam završio fakultet, a radi i supruga. I, da, moja plata je i više od 10 puta veća nego u Srbiji, a cene su skoro iste, gardroba na sniženju, samo je stanarina skupa“, priča mladi čovek pred kojim je ceo život.

Firma u koju je otišao je bila mala, ali sa velikim ambcijima da raste. I za kratko vreme je cilj ostavren, a Leskovčanin je jedan od vodećih i pripomogao je svojim znanjem i iskustvom, Pa neka sada neko kaže da u Leskovcu ne mogu da se nauče veštine svetskih trendova!

Pitam ga za nostalgiju, budući da zbog te proklete nostalgije svojevremeno nisam, a mogla sam, da odem u Nemačku.

„Nisam nostalgičan. Srećom, sada su ove društvene mreže, pa se s prijateljima čujem, a ovi nisko-budžetni letovi su dar, pa sam vrlo često u Leskovcu. Jedino mi bude malo teže kada vidim da se društvo okupilo i šalju mi poruke da dođem, samo u takvim situcijama“.

Uprokos predrasudama, stranci su, kaže, topli i prijatni ljudi. Predusretljivi i spremni da priskoče u pomoć. A on živi u malom gradiću na severu Švajcarske.

„Ta toplina me dobrim delom drži ovde“, veli.

Vraćamo se na vikendicu usred planine.

„Moj otac ima kuću na Hisaru. Pozicija je prelepa i iz dvorišta se Leskovac vidi kao na dlanu. Planiramo sada, videvši ovu, da dvorište preuredimo, da napravimo više kutaka za uživanje i da ga ulepšamo. Nećemo, naravno, kopirati, biće uređeno po srpsksim starim dvorištima“, naglašava.

I na kraju obavezno pitanje: Hoćeš li se vratiti u Srbiju?

„Na to pitanje ne mogu da odgovorim. Ne treba unapred planirati. Možd jednog dana i hoću, no sada nam je trenutno dobro ovde. Ponekada treba pustiti da sve dođe na svoje mesto“, priča mladi i prijatni čovek, za koga znam da se u svojoj struci dokazao u rodnom gradu, a koji je najpre pristao da govori pod imenom i prezimenom i da pošalje fotogrrafiju sa svojom porodicom, pa odusato. „A što bi se moje ime povlačilo po novinama?“, pitao se. I možda je u pravu.

Ime poznato redakciji.