SINDIKALCI: Zaboravili smo na prvomajske proteste

Samostalni sindikat za Jablanički okrug sa sedištem u Leskovcu izdao je danas Prvomajski proglas u kome se prvi put posle dve decenije podseća zbog čega se zaista obeležava taj dan, naglašava da bi tog dana trebalo da se pobune radnici zbog sve vidljivijeg izrabljivanja i gušenja sindikalnih prava, te kritikuje vlast zbog smanjenja penzija i plata i preživljanja na ivici bede,spitanjem-dokle?

Proglas prenosimo u celosti.

POŠTOVANE KOLEGINICE I KOLEGE – SINDIKALNI SABORCI

Nakon stodvadesetdvogodišnje borbe za ostvarenje radničkih-sindikalnih prava, sa puno odgovornosti, još jednom  kažemo: „Na jugu ništa novo“!

Prvomajske uranke lagano prekriva prašina zaborava. Vremešni zaboravljaju a dolazeće generacije sve manje znaju zbog čega se Prvi maj stvarno obeležava. Protestne šetnje, na kojima radništvo ističe svoje zahteve, sve su ređe…

A Prvi maj, za Međunarodni praznik rada određen je kao simbol međunarodne solidarnosti radničke klase u borbi protiv kapitalističke eksploatacije, na Prvom kongresu Druge internacionale, daleke 1889. godine.  Odabran je u znak sećanja na borbu i žrtve radnika u demonstracijama na Trgu Hejmarket u Čikagu, održanim 4. maja 1886. nakon velikih protesta u kojima je u par dana ranije, učestvovalo više stotina hiljada zaposlenih a obespravljenih radnika širom Amerike.

Od tada, sindikati širom sveta, svakog prvog maja, organizuju okupljanja, proteste, demonstracije na kojima, pored sećanja na žrtve Hejmarketa, traže veće dnevnice, viši nivo socijalne zaštite, humanije uslove rada… traže pravo na dostojanstven život od vlastitog rada.

Nedugo za Hejmarketom, na mestu na kome se danas nalazi spomen ploča u Spomen parku na Hisaru, organizovane su prve radničke demonstracije i protesti. Te 1897. godine, leskovačko radništvo, svojom žrtvom, utemeljava sindikalnu borbu za bolji i dostojanstveniji položaj zaposlenih, zarade od kojih može i da se živi a ne samo preživaljava.

Danas, 122 godine kasnije, malo se toga promenilo… „Na jugu ništa novo…“

Generatori razvoja, fabrike i većina preduzeća koja su to bila – ugašena su.

Na hiljade radnih mesta – nestala su.

Zakon o radu uprkos protivljenju sindikata i radnika – donet je i više puta promenjen, naravno uvek na uštrb radništva.

Zakon o PIO,  po hitnom postupku i bez konsultacija sa socijalnim partnerima – usvojen je. Uveden je institut trajnog smanjenja penzija zbog nedostajućih godina života, bez obzira na postojeću punu dužinu radnog staža…

Penzije, uprkos tome što su jedva dovoljne za preživljavanje – smanjene su. onda delimično povećane, ali još uvek nedovoljne za normlan i dostojanstven život onih koji su celog života – radnog staža izdvajali za te iste penzije..

Plate – takođe…

Ostajemo bez radničke klase, ali i bez mnogih prava koja smo kao i ostali evropski radnici decenijama imali. Sve je više onih koji odlaze, odlaze bukvalno trbuhom za kruhom, a kao kvalitetni i obrazovani radnici rado su viđeni svuda u okruženju.

Tone u zaborav saznanje, kako je to kad svakog meseca primiš platu od koje možeš da izdržavaš porodicu, pođeš na odmor, školuješ decu… zaboravljamo lagano šta znači pravo na dostojanstven život i rad – rad koji se obavlja u prihvatljivim uslovima, na neškodljiv način, u prijatnom ambijentu i uz nužno poštovanje ličnog, moralnog i profesionalnog integriteta zaposlenog pri čemu zaposleni i članovi njegove porodice mogu pristojno da žive od mesečnih primanja, ostvarenih po osnovu rezultata rada.  Dostojanstven rad, gde se u procesu rada podjednako vodi računa kako o interesima poslodavca, tako i o interesima zaposlenog.

Sve ovo, trebalo bi da predstavlja osnovni zadatak partnera u socijalnom dijalogu – a njega nema… „Na jugu ništa novo“…

I, umesto da 122. godine posle prvih protesta uživamo u tekovinama vekovne sindikalne borbe, umesto da se približavamo evropskim standardima i pravima zaposlenih,  umesto da neopterećeno pružamo maksimum na radu i uživamo u rezultatima svog rada, mi smo i dalje, kao više od veka pre, zabrinuti za svoju egzistenciju, čak i ako imamo sreću da radimo…

Umesto da sa socijalnim partnerima razmišljamo o kolektivnim ugovorima, koji su u interesu svih učesnika socijalnog dijaloga i predstavljaju rezultat rada  socijalno odgovornih partnera, svakodnevno smo suočeni sa neizvesnošću svih zaposlenih, nesigurnošću radnih mesta, pretnjama još rigidnijim zakonom o radu, otkazima,  zapošljavanjem preko agencija, smanjenjem plata… Sindikati, istinski borci za prava radnika se optužuju da traže prekomerna prava, a u antisindikalnom naletu zahteva se čak i da napuste društvenu scenu.

DOKLE?

Umesto komunikacije među socijalno odgovornim partnerima socijalnog dijaloga, svakodnevno smo zasipani stotinama puta prepričanim frazama. O potrebi da budemo strpljivi, o nužnosti da radnici moraju da iznesu teret krize na svojim plećima – samo radnici! Frazama o nasušnoj potrebi poslodavaca da rade šta im je volja, da budu gospodari sudbine  radnika, da lakše otpuštanje radnika i besprimerno smanjivanje radničkih prava vodi u prosperitet društva… Frazama da su pravo na odmor, nadoknade i uvećanja zarada, troškovi ishrane i odmora… sve ono što čini dostojanstveni rad,  kočnica razvoju, investicijama i dolasku stranih investicija i partnera. A njih nema pa nema… bilo sa smanjenim ili sa nesmanjenim pravima zaposlenih. A mi više nećemo i nemamo prava da budemo jeftina radna snaga za novodošle poslodavce iz belog sveta…

Naša snaga koju crpemo iz brojnost i naše uverenje da su nam zahtevi opravdani, ali i zajednički cilj –  razvijena Srbija zadovoljnih građana, Srbija u kojoj se poštuju prava, zakoni, standardi i istinske vrednosti, u kojoj se živi od sopstvenog rada, u kojoj svi imaju pravo na rad, a ne samo na bedu i glad, Srbija u kojoj mladi imaju svetlu budućnost, a stariji mirnu starost… Srbija u kojoj nema straha i neizvesnosti od svakog novog dana, daju nam pravo da budimo glasniji i odlučniji u borbi za bolji i pravičniji svet.

Zato, budimo solidarni i jedinstveni u borbi za bolju budućnost jer je samo tako možemo izboriti.

 

ŽIVEO PRVI MAJ MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA I RADNIK

Predsednik Veća,

Ivan Jovanović

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

12 komentara

  • Naslov baš i ne odgovara realnosti. Bilo bi tačnije reći: „Sindikalne vođe zaboravile na prvomajske proteste“. Uljuljkani, često produžena ruka poslovodstva, a i vlasti, ne mogu voditi radnike- jer im oni i ne veruju. To bi se moglo reći i za sindikat kao takav. Šta da se radi? Možda bi primer Poljske- sindikat „Solidarnost“ i način delovanja te organizacije- uz povezivanje sa intelektualnim krugovima bio dobra polazna tačka za dalje delovanje.

    17
    2

    • „Solidarnošċ“ nije bila borba za radnička prava, veċ projekat katoličke crkve i zapadnog kapitala koji je izmanulipulisanu radničku klasu regrutovao i usmerio na rušenje „zida“ odnosno „istočnog bloka“. Čudi me da se Vi, tako nenaçitani, usuđujete da komentarišete ovako teške teme.
      Svejedno, sreċan Vam 1 maj.

      6
      6

      • Da, obećano im je da će svi biti kapitalisti i da će svi živeti kao Karingtonovi 🙂 Slučajno sam tokom studija pričitala dosta radova i knjiga na temu Poljske Solidarnosti. Zanimljiva je izjava istaknutog člana “Solidarnosti” Zbignjeva Kovalevskog : “Bio sam u tom pokretu aktivan,a sada saznajem da sam bio u nečem potpuno drugačijem od onoga u čemu sam zapravo bio.”
        Izneverene nade sindikalista, sunovrat pokreta i izdaja, da bi se posle 40 godina našao neki ekspert Hans iz Leskovca da nam nudi mit o poljskom modelu sindikata 🙂

        2
        3

  • Ne mogu da se odlučim da li je tužno, ili je smešno. Zamolio bih novinare da u bliskoj budućnosti naprave i jedan prilog kako bi se videla iskrenost ovih reči, ali ne od Jovice već od potpisnika ovog saopštenja. I da se ne osvrću samo na Juru (svakako da je problem, ali smo tu priču, bez daljih konkretnih akcija već čuli). Šta su naučili na ovim višegodišnjim seminarima na Vlasinskom jezeru, šta je sa novcem i koliki je on uopšte od izdavanja svih onih lokala zgrade sindikata, šta su dosad uradili konkretno …a onda može ove fraze, kako kaže g-din Jovanović. Eto materijala za bavljenja novinarstvom.

    16

  • Vi ste obesmislili 1.maj. Sedite decenijama u udobnim foteljama. Naputovaste li se? Nasastanciste li se? Najedoste li se? A zenske, kolko imaste? Pa dnevnice. Tek prijemi kod uvazene licnosti suprotstavljene radnicima. Vi ste morali da svaki 1.maj izadjete sa zahtevima za bolji zivot radnika. I da ih naslovite predsedniku, premijerki, gradonacelniku, poslodavcima, inspekciji rada i svim institucijama za zastitu prava radnika, sudu, tuzilastvu. Vi niste podvukli rad na crno, mobing, diskriminaciju, partokratiju, politicko proteziranje, clanstvo u vladajucoj partiji kao uslov za dobijanje posla. Vi ste prodali radnike za svoje masne interese. I nemoralno sedite na pozicijama predvodnika radnika. Gde ih predvodite? Kako ih stitite? Kome ste se suprotstavili? Sta ste zrtvovali? Jeste ugrozili sebe zarad radnika? Predlazem da svaki naredni dan bude 1.maj ali ne protiv vlasti. Neka radnici svaki dan strajkuju protiv svojih potkupljenih predstavnika. Moramo da promenimo sopstvene predstavnike, da bi mogli da pomognemo sebi. Tek novi predstavnici radnika ulozice trud, da se nasa prava povecaju, da nas zastite od poslodavaca i od politickih neradnika koji seruju klipove i spotove i politicke parole u radno vreme dok im tece staz i dok primaju nezaradjenu platu. Standard radnika direktno je proporcionalan neradu u drzavi koji stiti vlast. Proporcionalan je korupciji koju zagovara vlast da bi tako finansirala svoju partiju. Standard je proporcionalan broju mladih koji ostaje, a vecina odlazi od ovakve vlasti. Nama trebaju novi obrazovani predstavnici sposobni da se suprotstave da dignu glas hrabro i bez rezerve idu do kraja. Ovo danas je je farsa od praznika rada. U redovima radnika, postenja, pravih predstavnika je moc da se zivot gradjana promeni na bolje. Tu je snaga bez koje bi svi poslodavci ostali bez profita, jer bi svi industrijski procesi istovremeno stali. Tu se kriju lideri za politicke promene jer smo videli izvikane politicare koji menjaju partije ko ves ne bi li se omastili jos malo. Zato promenimo predstavnike u EPS, u svim fabrikama, komunalnim preduzecima, da bi mogli da im verujemo da nas nece prodati. A onda idemo zajedno u borbu za prava radnika. Na nasoj grbaci zive politicki neradnici.

    25
    1

    • Za bolji zivot radnika treba nam Gandi. Asketa, istrajan, nepotkupljiv, nepokolebljiv, beskompromisan, castan, nekompromitovan, skolovan, obrazovan, empatican, solidaran, spreman da ide do kraja. Jer ako cemo posteno, svako obazriv bi se prestravio od moci koju su sebi bahato dodelili vlasnici vlasti. Vlast nije odgovorna, vlast je carevina, za sebe, ne za narod, koristi silu. Sve vece investicije u drzavi vodi brat, tata, pobratim, kum. Sve finansijske poluge su u rukama mocnika, da kupe, potkupe, podmite, prodaju, iznevere interese radnika. Cim neko ustane, oni ga targetiraju i krece obrada za pridobijanje na drugu stranu. Mudri to znaju, pa se varkaju. Nece na celo radnika. Potkupljivi jurisaju na celo radnickih pokreta, da bi im vlast poklonila stan, radno mesto za zenu, dete. I tako nemamo vise radnicke pokrete. Iako je standard nezadovoljavajuci, niko ne ustaje, jer niko ne predvodi, jer ti koji predvode nisu ljudi od poverenja, nego prodane duse pa za njima nece niko, a oni pravi posteni predvodnici razmisljaju kod kuce, procenjuju, pitaju se za koga, kad svi cute. 1.maj nije praznik vlasti, nego rada i radnika, a njihov se glas nije cuo nigde. Samo citamo cestitke vlasti koji cestitaju sami sebi sto su zauzdali gradjane da ih glasaju iako zaradjuju po 250 evra, i naterali radnike da pristanu na rad u fabrikama, dok su radna mesta na budzetu rezervisana za njihove botove da prave spotove za licni marketing u radno .

  • Niste zaboravili samo na prvomajske proteste vec i na prvomajske uranke,pa sada na te iste uranke idu mladi da piju i vesele se,mislim na one mlade nezaposlene,kao da je njihov praznik,tako da je 1 maj u Srbiji praznik neradnika

    14
    1

  • Cestitam prvi maj svima koji rade u Le! Najpre domacinu grada gospodinu doktoru Cvetanovicu ,najboljem gradonacelniku koji je ovaj grad ikada imao!
    Neka mu je srecan praznik rada i neka nikog nikada vise ne ostavi bez posla,da ne moze ovaj dan da slavi kao dostojanstvena licnost !
    Vama postovani novinari, krojaci javnog mnjenja onoliko koliko je u vasoj moci ,takodje cestitam prvi maj !
    Sindikalisti ,izvinite gospodo ali uzivajte i dalje sve dok vam se dopusta !
    Sta drugo da kazem..!?na najuticajnijem i najcitanijem portalu Jugmediji.

    7
    3

  • Ne brinite radnicka klaso za“ dve najvise tri godine bice nam mnogo mnogo bolje nego sada“. SRECAN PRVI MAJ PRAZNIK RADA😢😢😢

    10
    2

  • Sindikat , zašto i kome služi ? Užem rukovodstvu da ima sve privilegije i koristi od raznik putovanja pod velom radničkih prava .Pa zar nam nije svima jasno da su postali produžena ruka nekih prodavnica i turističkih agencija kod kojih dobijaju gratise .Na to su se sveli njihovu delatnos, sramota .

    14
    2

  • Najnepismeniji su predstavnici u svim preduzecima. Pod hitno sakupiti potpise vise od polovine radnika i promeniti predsednike sindikalnih organizacija. Izabrati obrazovane.

  • Radnici iako nece biti kapitalisti imaju radnicka prava. U Leskovcu, a i ostalim gradovima, radnik ne sme da kaze da je radno vreme isteklo, kad ga sef tera da ostane duze. Za Uskrs je Spin radio do 2. Pred Uskrs su kiosci brze hrane radili nocu do jutra uoci Uskrsa. Radnici su osecali da su im prava povredjena, ali nisu smeli da se zale. Radnik mora da sme da pita, da kaze, trazi objasnjenje. Da mu bude ponudjen prekovremeni uz nadoknadu. Poslodavac mora da zna da duguje tumacenje, kad ima obavezu i preko koje granice se ne sme. Zahtev za vecu zaradu je legitiman. A sve to danas se ne sme u radnickoj praksi. To su ta ugrozena prava radnika. Vec o zastiti, lecenju, odmoru, nagradama, da ne govorimo. To je misaona imenica

vaš komentar