Sjaj i beda Lazinog Vučja

Radni je dan, a u varoši Vučje ispod planine Kukavica nema užurbanosti u centru. Dok se netpokresane grane raskošnih vrba umivaju u Vučjanki, deca nasmejana prolaze pored već istorijske ruine od vile nekadašnjeg industrijalca Laze Teokarovića, muškarci preko puta kaldrmisane ulice ispijaju pivo, a po koja vrata otovore se u nizu niskih kućica preko puta one vile u raspadanju.

„Ubijam vreme gledajući ovu dečicu“, kaže žena preko ograde dok rukom odbija moj pokušaj da je fotografišem.

Vučje je jedina varoš u Jablaničkom okrugu gde centralnu ulicu pokrivaju velike krošnje drvoreda i gde se vrbe ne baškare samo pored reke. Ovde nema ekoloških udruženja ali tu lepotu nekim čudom Vučjanci su sačuvali.

„Kad sunce udari sa zapada, hlad dopire i do kafane“, veli bezvoljno čovek dok posmatra pristiglu kolonu iz Leskovca.

Vučjanci su, namerno ili slučajno, sačuvali u centru sve zgrade zidane između dva rata. Dugačku u nizu dvospratnicu s desne strane na ulazu u kojoj još žive ljudi, s leve takođe manju dvospratnicu koja je kroz decenije menjala namene, pa idući dalje prema mostu, odnosno, Domu kulture, s leve strane nekoliko kuća još iz vremena starih, ali obnovljene, lepe, kao da su juče zidane.

„Samo ja i deda, deca otišla“, reče starija gospođa i konačno odluči da „neće na televiziju“.

S desne strane, preko puta kružnog toka, još se nije urušio kompleks tekstilne fabrike „Vučjanka“, koja zauzima prostor od jednog pa skoro do drugog mosta.

This slideshow requires JavaScript.

Sve je tako, sem onog kružnog toka, izgledalo i pre 90 godina i sve te zgrade sagradio je Laza Teokarović, vlasnik tekstilne fabrike. On je trasirao današnji izgled centra Vučja.

On je podigao fabriku i u njoj vilu i bazen, veliki, olimpijski, sve radi porodičnog profita, a za svoju dušu napravio je još dve vile, jednu preko puta reke, uz samu reku, zapravo, a dve tri godine pred sam rat još jednu, onu kojoj zub vremena sada kida jedan po jedan deo.

„Da je čovek vrištao bi od bola“, komentariše moj drug Vučjanac, s kojom nastavljam šetnju.

Za svoje radnike Laza je zidao kuće, sve one gore nabrojane koje još stoje na istom mestu.

Šetnju kroz Vučje nastavljam s Vučjancem. Primećujem da se opuštam. Ne žuri mi se jer sam zaboravila na brdo nenapisanih tekstova.

„Opusti se, uživaj u sjaju i bedi“, kao da mi čita misli Vučjanac koji se godinama borio za restauraciju one Lazine ranjene lepotice. Odustao je u sudaru sa okamenjenim mozgovima.

„Gde je sjaj?“, pitam.

„U tome što je centar autentičan, zamrzao se u prvoj polovini 20. veka. Eno i film se snimao onomad. A da je pameti, pa da se sve konzervira da se napravi grad-muzej“, mašta naglas.

This slideshow requires JavaScript.

I zaista, ništa se ovde nije promenilo bez malo pa ceo vek. Nove su u centru samo stambene zgrade na izlazu koje, opet, skrivaju od pogleda visoke krošnje.

This slideshow requires JavaScript.

Vučje se razvijalo i posle rata, ali centar se nije dirao. Na njegovim rubovima vidimo velike i moderno uređene kuće, a dalje, prolazerći kroz sela, i one velelepne gde je život užurbaniji.

U Vučju je nekada, kada je tu radilo nekoliko fabrika, bilo više radnika nego što je sama varoš imala stanovnika. Većina je dolazila iz susednih sela koja se, bezmalo, spajaju sa ovom varoši. Kada su se posle decenije borbe za opstanak tih fabrika konačno vratili svojim poljima, centar Vučja ostao je tih, bez ljudi.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

8 komentara

  • Tebi ovde, tu i centar i izlaz/ulaz u Vučje. „Centar Vučja ostao je tih, bez ljudi“. Zar nisi pomislio da te neko šeta na pogrešnom mestu i da „centar“ varoši nije centar, jer centar nikada nije prazan, ako je centar. Vrati se opet u Vučje pa prošetaj malo više i dalje od tog „centra“ kuda su te vodili, možda nađeš pravi centar gde još nije pustelija. Pozdrav!

  • Kao prvo Vučje nije Lazino, a kao drugo nije bedno. Ima svoje vrline ali i mesta koja odišu sjajem a niste se setili da njih obiđete i uslikate. Naslov teksta ovog članka vam je krajnje neprimeren!

    • Vučje je kraj sveta…ako tako nešto postoji, leglo bede, neznanja, kompleksa…sve u svemu što dalje…

  • Čemer, jad i beda. Čitav jug Srbije je takav. Da čovek zakuka kad vidi ove fotografije. Pusto, prazno i devastirano, ljudi se odselili. Tako je i u Grdelici, Predejanu, Bojniku, Lebanu…zaostale kasabe bez ljudi.

  • Najsiromašnije i najučmalije mesto na svetu.Obično slepo crevo.Selendra …..ka.

    • Prvo Vucje nije selendra i nikad nece biti, oduzimanjem opstine su sve uradili na unistavanju Vucja, koje je jedno od najlepsih mesta u Srbiji, drugo svi znaju da mesko mrzi celo porečje i da nikad nece da učini dobro niti za Vučje niti za celo Porečje a mozda i hoce ako se pogura malo onako kako oni to rade

  • U Vucju su nekada bile fabrike, restorani, supermaketi, hotel „Vlajna“ na Kukavici i legendarni restoran „Supovo“. Secam se lepih trenutaka provedenih u ovoj varosi. Nekada se ceo Leskovac provodio na lepim izletistima Vucja. Volela bih da sva mesta poput Vucja ponovo zazive.

  • Sto ne objavite komenare bojite se sekte sns

vaš komentar