SOVIKA

Imala je veliko srce i dušu anđela

Nikada ni pre ni posle nisam prisustvovala ispraćaju u vojsku na kome su svi pevali plačući, svi osim nje, osim Sovike iako je ona najviše imala razloga za plač jer se ispraćao njen jedinac sin Milovan, i to na front tamo gde su ratovali Izraelci i Egipćani.

A kako se to znalo da će još neobučeni vojnik pravo u misiju UN, zaista se ne sećam. Samo znam da se pevalo i plakalo s trubačima u maloj sobici, jedinoj koju je Sovika imala pored kuhinje sa otvorenim ognjištem.

Imalo je u tom čudnom imenu, pomešanom s takođe čudnim akcentom, neke mistike, bar tako sam je ja svojim detinjim očima posmatrala dok sam često sedela pored njenih natečenih nogu, gledajući je odozdo i upijajuću svaku njenu reč. Jedino se ona u selu tako zvala – Sovika Momčilović, udovica.

Autor teksta

Imala je veliko srce i dušu anđela, koja je pomogla da na svet dođu mnoga deca, pa i moj brat, ali njene ljubavi bili su sin Milovan i pokojni suprug Danil koju je ovu lepoticu doveo u naše planinsko selo čak iz Đevđelije.

Iako je imala prosedu kosu, o Danilu je pričala s pogledom iznutra, sa poštovanjem i tugom, ali ipak sa nekim čudnim sjajem u očima kojeg tada nisam razumela. A Milovan je bio njeno sunce, duša, nada, stub kuće, iako smo ga u to vreme retko viđali jer se negde školovao.

„Dođi da ti baba da nešto“, pozvala bi me preko plota pružajući kocku šećera koju je pre toga izvukla iz svojih nedara. Već tada kocka šećera za mene nije bila poslastica, ali sam znala da je taj gest zapravo poziv da te noći prespavam u njenoj malenoj i siromašnoj kući punoj topline.

Mirisala je na cveće i usred zime. Njene muškatle su u tamnom kutku kuhinje sa ognjištem cvetale neprestano.

Volela sam njene „đevđelijske“ perjane jorgane, njenu devojačku već požutelu spremu i njene bajke o anđelima i dobrim vilama, ali i priče iz rodnog kraja, priče o igrama sa sestrama koje su takođe imale čudna imena.

Te njene sestre upoznala sam posle onog ispraćaja jer su ostale još dan-dva, a ja sam u baba Sovikinom dvorištu bila neizostavni rekvizit. Pričale su na makedonskom i tada sam prvi put ukapirala zašto Sovika ima čudan akcenat. Nisu bile ni nalik našoj komšinici i našoj rođaci, još u mladosti čuvenoj po lepoti, dobroti i stamenosti. Danil, naš rođak iz familije Čukursci i doseljenik iz Crne Trave, kao i celo selo, izabrao je najlepšu i najpametniju među sestrama.

Sovika je živela u centru sela u najmanjoj kućici koja se u to vreme mogla videti. Živela je od skormne penzije, voćnjaka ispod kuće i malo šume, a gajila je svinje i kokoške. U deobi mnogobrojne braće Danilu nije ostalo mnogo, pa ni Soviki, njenom sinu i njenoj kćeri, čijeg prisustva u toj kući se uopšte ne sećam.

Ipak, od Sovike se nikada nje čula reč – nema. Naprotiv, hodala je kao kraljica, njena zemljana kuhinja bila je mesto okupljanja ženskadije, tu su se razmenjivale novosti, tu su se delili saveti. Sovika je bila autoritet.

„Nemoj samo roditelje da obrukaš“, govorila je zajapurenoj devojci pred udajom.

Mene nije savetovala, bar se ne sećam. Ne znam ni da li me je volela jer ona svoju ljubav nije iskazivala rečima. Znam samo da sam među mnoštvom u njenoj kući samo ja od dece bila privilegovana da zavirim u svaki ćošak, da skuvam kafu „Divku“ i da je, priznajem, pola prospem dok je služim. Samo je meni pričala bajke i samo sam ja spavala ušuškana u njenom jorganu.

Za dve godine ratovanja njenog Milovana, Sovika je potpuno osedela, ostarila i nekako se smanjila. Jednom se, čak, proneo glas u selu da je teško ranjen. Posle dva dana stigla je vest da je živ i zdrav. Ta dva dana nisam bila pored nje, ali je moja baba, a njena dalja jetrva, pričala je da Sovika nije ustajala iz kreveta.

I posle skoro dve godine Milovan je u predvečerje zakucao na teška drvena vrata.

„Stani“, naredila mi je. Dok sam kao ukopana stajala nasred kuhinje, ona je polako prilazila vratima, otvarala ih dugačko i na kraju vrisnula. Na njima je stajao Milovan u čudnoj vojničkoj uniformi. Majčin instikt.

„Sine, sine moj“, samo je to izgovorila dok ga ja privijala na grudi. Nije ni tada plakala ili nije stigla jer se njena kuća očas napunila seljanima.

Milovan u centru, okolo ljudi i žene slušaju ratne priče. Tada sam prvi put čula za rakete, za gubitke, za vojnu strategiju…Milovana se, zapravo borio na strani gubitnika, ali šta se to ticalo Sovike. Važno je da je došao „zdrav i prav“ i da je odužio dug domovini.

Milovan je pričao gospodski, pravilno, sa beogradskim akcentom. Milovan i jeste bio gospodin, kažu isti Danil.

Moj film se prekida tu negde jer sam verovatno brzo otišla u grad. Jednog dana sam čula da je Sovika bolesna a ubrzo da je Milovan došao i odveo je u Skoplje gde je tada bio na službi.

Sve što znam dalje o njoj je da je umrla u 68-oj godini i da se devojka iz Đeđevđelije nikako nije mogla navići na život u samom centru Skoplja. Sovike više nema, ni njenog Milovana koji je dugo posle njene smrti obilazio staru kuću spasavajući je od raspadanja. Zatvarajući ona teška vrata za sobom i ostavljajući opustelu kuću, plakao bi.

Sve što je danas ostalo od njihove kuće u selu jeste jedan jedva vidljiv deo temelja i jedan kamen.

Ali, iza Sovike su ostali unuci i unuke od Milovana i njene ćerke. Neki žive u Skoplju, neki u Srbiji, neki u Hrvatskoj, neki u Americi. Svi imaju srpska imena.

Najveći čuvar uspomena na Soviku i danas je njena snaha Stanika, Milovanova žena koja ono parče temelja često obilazi iako Soviku nije ni upoznala.

Veliki trag ostao je zapisan u malom temelju i kamenu.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Bravo za g-dju Milicu, citao sam sa suzama u ocima, divno, nastavi da nas podsecas na neka prosla vremena, pozdrav.

vaš komentar