Boznavaoci biografije Branislava Nušića znaju da je on kao mladić bio na robiji zbog pesme „Pogreb dva raba”. U njoj je prozvao kralja Milana Obrenovića i državni vrh zato što su prisustvovali sahrani jedne „babe” (majke ministra Dragutina Franasovića), dok su ignorisali sahranu srpskog ratnog veterana – majora Mihaila Katanića, koji se proslavio u borbama kod Aleksinca, Niša, Grdelice, Kopašnice i Vranja 1876-1878, kao i oko Pirota 1885. godine.

 Za razumevanje konteksta bitno je znati da je Branislav Nušić (1864–1938) kao dvadesetjednogodišnjak, bukvalno iz studentske klupe i odmah nakon diplomiranja, dobio poziv da učestvuje u Srpsko-bugarskom ratu (1885). Taj rat je bio ishitrena reakcija kralja Milana Obrenovića na ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Srpski narod nije bio motivisan za učešće u ovoj osvajačkoj avanturi svog vladara, pa je bugarska vojska iz sukoba izašla kao pobednik. Nušić je ovo teško ratno iskustvo pretočio u svoju prvu objavljenu knjigu – zbirku pod nazivom „Pripovetke jednog kaplara“.

U ratu sa Bugarima, Mihailo Katanić (1840-1887) je, kao komandant 2. bataljona 11. pešadijskog aktivnog puka, učestvovao u bojevima kod sela Vrapca, na Slivnici i na Neškovom visu, gde se, prema svedočenjima očevidaca, odlikovao besprimerenom hrabrošću, zadobivši pet rana dok je branio srpsku zastavu.

„Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Dana 12. novembra 1885. godine zauzeli su Neškov vis, koji je dominirao Pirotskom kotlinom. Na Neškov vis srpska vojska je postavila jedan puk, ali bez artiljerije. Kada su Bugari nasrnuli na taj puk sa četiri divizije prikupljene na granici, ostatak vojske ga je ostavio da se sam brani. Neškov vis je pao, ali je njegova odbrana upamćena kao najsvetliji primer ličnog junaštva koji je srpska vojska dala u ovom ratu. Pošto se glavnina posade već povukla, kapetan Katanić ostao je sam sa svojim bataljonom da nastavi borbu”, ovim rečima je opisan čuveni Katanićev podvig.

Glas o njegovom junaštvu dopro je i do Sofije, pa su Bugari dolazili „kao na čudo” da vide ranjenog srpskog oficira kada je prebačen u njihovu prestonicu. U Sofiji je Mihailo predat na lečenje doktoru Vankovu, koji se svesrdno zauzeo da spase život ovom izuzetnom vojniku. Čak je i bugarski knez Batemberg tom prilikom izjavio: „Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je to redak junak”.

Tokom boravka u Sofiji, Mihailo je primao posete i ponude za pomoć od najviđenijih tamošnjih porodica. Još dok je bio u zarobljeništvu, 6. decembra 1885. godine, zbog svog herojskog držanja u borbama proizveden je u čin pešadijskog majora.

Ništa manje zasluge Mihailo Katanić nije imao ni desetak godina ranije, kada je u srpsko-turskim ratovima (1876–1878) učestvovao u borbama za oslobođenje juga Srbije. Istakao se u bitkama na Glogovičkom i Prćilovičkom visu, dok je od 20. avgusta do 18. oktobra 1876. godine neprekidno proveo u borbama kod Aleksinca. Tokom drugog rata, 1877. i 1878. godine, učestvovao je u bitkama na Gorici pri oslobođenju Niša, kao i u borbama kod Grdelice, Kopašnice i za oslobođenje Vranja.

Za pokazanu hrabrost na Glogovičkom visu odlikovan je vanrednim unapređenjem u kapetanski čin 31. avgusta 1876. godine. Za junaštvo u bici na Gorici (5. januara 1878) odlikovan je Takovskim krstom V reda, dok je za bitke kod Grdelice, Kopašnice i Vranja dobio Takovski krst IV reda, Zlatnu medalju za hrabrost i ruski Orden Svetog Stanislava III reda (31. jula 1878. godine).

Po povratku iz bugarskog zarobljeništva (1886), Mihailo Katanić je postavljen za komandanta okružne valjevske vojske, ali su ga ubrzo savladale stare rane i teška bolest. Sledeće godine, u aprilu, počeo je da iskašljava krv, jer su mu pluća bila izrešetana tanadima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima.

Uoči Đurđevdana 1887. godine došao je u Beograd kako bi potražio lek za svoju bolest, gde je i preminuo, 28. aprila 1887. godine, a sahranjen je na Novom groblju. Međutim, pošto je Katanić bio politički opozicionar i kritičar režima kralja Milana, vlast je odlučila da ga bojkotuje.

Samo nekoliko dana ranije preminula je majka genarala Dragutina Franasovića, koji je bio blizak kralju Milanu, a u ratu 1885. bio je ministar vojni. Na njenoj sahrani pojavio se sam kralj, cela vlada, vojni vrh, oficiri u svečanim uniformama i vojni orkestar. Država je ovoj ženi priredila grandioznu vojnu i političku paradu.

Kao reakcija na ovu nepravdu nastala je satirična pesma „Pogreb dva raba”, kao direktan Nušićev protest protiv političkog licemerja kralja Milana Obrenovića i tadašnje vlasti. Nušić u njoj brutalno ismeva srpsku elitu i kralja u Novom beogradskom dnevniku.

U prvom delu pesme opisuje raskošnu paradu za ministarsku majku: „Čitali ste, vid’li ste paradu, taj rab božji beše jedna baba… Zatutenjaše sva četiri zvona, povrveše kite i mundiri…”

U drugom delu prelazi na Mihaila Katanića, opisujući sramnu tišinu prilikom sahrane junaka: „Al’ na žalost sviju baba naših, taj rab božji nije bio baba… a i što bi da se čini dževa, kad je pratnja srpskoga junaka.”

Poentu da se u Srbiji junaštvo ne isplati i da je za uspeh u životu najbolje biti – baba političara, Nušić ostavlja za sam kraj: „U Srbiji prilike su take: babe slave, preziru junake.”

Kralj Milan Obrenović je pesmu shvatio kao direktnu uvredu na svoj račun. Nušić je izveden pred sud i prvobitno osuđen na dva meseca zatvora, ali je pod pritiskom dvora kazna preinačena na dve godine strogog zatvora u Požarevcu. Tamošnji upravnik bio je surovi Ilija Vlah, koji je dobio naređenje da mladog pisca dovede u red, zbog čega mu je strogo zabranio da čita i piše. Ipak, Nušić je uspeo da nadmudri upravnika. Prevario ga je tako što je napisao pismo ministru pravde, u kom ga je lažno oslovio sa „dragi ujače”. Kada je preplašeni upravnik video da zatvorenik ima tako moćnog rođaka, odmah mu je obezbedio sto, papir i mastilo. Dobijeni pribor Nušić je iskoristio da u samici napiše jedno od svojih najboljih dela – komediju „Protekcija”.

Branislav Nušić je odležao godinu dana pre nego što je pomilovan, ali je pesma „Pogreb dva raba” ostala upisana u istoriju kao večni spomenik srpske političke satire, ali i dokaz da vlast ne može zabraniti satiričaru da kaže istinu.