Glumica leskovačkog Narodnog pozorišta Suzana Grujić tvrdi da voli subotu u Leskovcu. Ne zbog toga što je to pijačni dan, već zbog saobraćajnih gužvi.

Svoje iskustvo i susrete sa „kolegama“ vozačima, ova dobitnica nagdrade „Joakim Vujić“ za najbolju glumicu 2014. godine, prenela je na društvenim mrežama, a mi njen status vama u celosti, jer možda iz njega i nešto naučite o kulturi u saobraćaju, a što do danas niste znali:

Volim subotu u Leskovcu. Tada do izražaja dolazi tolerancija među vozačima i besprekorno poštovanje pravila u saobraćaju.

Elem, vozim iz pravca jednosmerne( edit: zargonski jednosmerna radi lakšeg razumevanja jer je do pola takva) ka Pošti. Ulazim u meni omiljenu raskrsnicu u kojoj se preispituju znanja položenih ispita o prvenstvu prolaza. (Za one koji nisu iz Le-a: ako ne idete jednosmernom, nikada nećete sa sigurnošću znati ko vam dolazi sa desne strane jer tu ne postoji levo-desno. Imate i levi bok, desni kuk, plafon, zadnja noga i ostale strane koje nisu predviđene zakonom o saobraćaju. Važi pravilo: uđi što više u raskrsnicu i slalomom obilazi automobile, možda i prođeš! )

INTERVJU – Suzana Grujić: Ljubav me je dovela u Leskovac

Ali…ja idem iz jednosmerne i znam da su karte u mojoj ruci. Skrećem u Nišku sa samouverenim izrazom lica vozača koji ima prednost. Gospođa u jugu mi dolazi sa desne i trubi da je propustim.

Analiziram: da li je u panici, možda joj se žuri iz opravdanih razloga, pa ajd’ i da stanem, ali neee! Ona opušteno drži volan i pogledom mi govori: ćurko, ja idem prva! E, gospođo, neće moći! Miiiiilim po raskrsnici dok ona iza mene jednom rukom pritiska sirenu, a drugom pokazuje znake: vrti šakom levo-desno, a zatim se jedan prst ističe u odnosu na druge ( čuveni signali za bolje razumevanje vozača).

Uveliko idem Niškom, onemogućavajući joj da me pretekne, zaustavim se, palim sva četiri i smišljam odgovarajuću, primerenu ali opet vaspitanu uvredu koja će je pogoditi u centar.

Počinjem sa „kozo“- odustajem, „ko ti dade…“- ne, suviše je očekivano, „gospođo, ako niste naučili…“ Hop, prekide me u mislima gore navedena, zaustavljajući auto tik uz moj. Otvara prozor i urliče:

-Kravo jedna tupava…
Izraz lica joj se iznenada menja, nagužvane obrve se ispravljaju, usta prelaze u širok osmeh dok izgovara:
– TRBONJA, pa to si ti!“
Šok…tišina…( pretpostavljam da je i moje lice doživelo transformaciju) I šta drugo da izgovori zbunjena Suzana, osim:
-Ja sam…
– Gledali smo sva izvođenja…sine…vidi… Trbonja! Jao, ne mogu da verujem da sam baš sada htela…mislim, nisam htela, nego…izvinite, kad će sledeća predstava?
– Verovatno u februaru. (zbunjeno)
-Dolazimo obavezno, javite mi samo.
-Hoću (zbunjeno, opet. Kako?) Oslobađajuća okolnost je to što volite pozorište, ali moram da vam kažem( jer naići ćete na nekog manje ljubaznog…razmišljam) pa bi bio red da se podsetite…

Truuu, truuuu: “ Ovco, ko ti dade dozvolu! Em voziš drljavog juga, em si stala na sred puta!” Prekide me gospodin u vektri koji je tih 2,3 minuta strpljivo čekao da završimo razgovor. Jugo se uznemiri, poče da se izvinjava, u odlasku sa osmehom reče“ vidimo se” i ode. Vektra u prolazu dobaci:

-A i ti si mi mnogo pametna.
-Vektro, ( nisam ga tako oslovila) je l’ idete u pozorište? Klap, vilica dole, nesnađeni izraz lica, odmahnu rukom i naravno:
-Piiip ženu vozača!

Naravoučenije, plus generalizacija:
1. Nikad ne znaš čija će te ljubav prema pozorištu razoružati;
2.Nikad ne znaš čije će te “briga me za pozorište” ostaviti ravnodušnim;
3. Žene koje voze juga vole pozorište;
4. Muškarci koji voze vektru ne vole kulturu.