Popularna politika u Srbiji raskošno koristi modernu terminologiju kako bi se približila odeđenoj ciljnoj grupi. Tako se često koristi i metafora „efekat staklenog plafona”, kojom se označava prepreka na koju žene nailaze vrlo često na svom radnom mestu.

Ovde se pre svega misli na otežan pristup na poslovima  koji su na samom vrhu menadžerskih poziciji. S tim u vezi,  brojna istraživanja pokazuju da ne samo u našoj zemlji, već i širom sveta, broj žena na pozicijama šefova i izvršnih direktora je manji u odnosu na muškarce.

Kako magazin Biznis insajder (Business insider) ističe, podaci američkog Biroa za statistiku rada (Bureau of Labor Statistics), pokazuju da je 2021. godine, svega 29,1% žena  zaposleno na rukovodećim radnim mestima. To je svakako poražavajući podatak, s obzirom da je procenat radno sposobnih žena sa fakultetskom diplomom veći u odnosu na muškarce. Ipak, žene i dalje zarađuju manje novca od muškaraca na istim pozicijama. Iako se performanse koje zaposleni ostvaruju na istim pozicijama mogu razlikovati zavisno od radnog angažovanja, ipak treba imati u vidu da žene nikako nisu manje sposobne od muškaraca, kako to statističko stanje demantuje.

Može se reći da brojni sociološki, kulturološki i ekonomski faktori doprinose ovakvoj pojavi. Naime, žene  se najčešće opredeljuju za porodicu i čuvanje dece kao i čuvanje svojih roditelja, koji dodatno zahtevaju brigu i pažnju, pa se samim tim smatra da žene nisu dovoljno angažovane i posvećene poslu. Kako navodi Terina Alen (Terina Allen), autorka kolumne u američkom poslovnom magazinu Forbs (Forbes magazine), žene često i ne traže više od svojih poslodavaca imajući u vidu žensku empatičnu prirodu, podcenjuju svoj talenat i veštine, sklanjaju se od konfliktnih situacija na radnom mestu, imaju potrebu za fleksibilnijem radnom vremenu od muškaraca zbog porodičnih obaveza i manje su sklone riziku.

I pored toga što se u poslednje vreme dosta promoviše ravnopravnost prilikom korišćenja ‘’pojmova koji označavaju nazive položaja, profesija, zanimanja, zvanja, titula, radnih mesta žena’’, čini se da žene i dalje nisu svesne svoje uloge i mogućnosti u kreiranju nove polsovne kulture u 21. veku. Naime, promenoa ovih pojmova, o kojima se dosta polemiše, neće mnogo koristiti ukoliko se žene same ne izbore za mesto keje im pripada u poslovnom svetu. Jer mnoge od njih neće hteti menadžerske pozicije zbog odgovornosti te će radije ići linijom manjeg otpora i ovu ulogu prepuštati muškarcima. S druge strane, žene ćute i time kao da prihvataju ulogu koja im je dodeljena u svetu ‘’poslovnih odela’’.

I dok je rodna ravnopravnost često mrtvo slovo na papiru, ostaje nam da se izborimo same za ono što nam pripada i to jedinim legitimnim oružjem koje imamo. Znanjem. Jer, život je težak, bez obzira na pol, rasu, jezik, kulturu i materijalni status. Iskoračimo iz senke, hrabro i istrajno, i pokažimo svetu da nam više ne odgovara mesto koje nam je dato. Poslednji red odakle se ništa ne vidi. Da i žena, u ovom svetu, ima svoju VIP kartu.

Dr Nataša Dimitrijević