LESKOVAC – Na višem podijumu gospoda i dame sa šeširima, na nižem običan narod, na bilijarskom stolu deca. Svi gledaju film i grickaju semenke.
Ovo bi mogla da bude jedna od scena budućeg igranog i dokumentarnog filma “Slavujevo doba”, prvog filma koji bi oživeo Leskovc između dva svetska rata, industrijalizovanu varoš u kojoj se društveni i kulturni život delom odvijao u bioskopu “Slavuj”.
Producentska kuća „Intermedia network“ će 11. oktobra ove godine završiti dokumentarni film, a naredenog proleća će početi snimanje igranog filma čija će se radnja odvijati u nekadašnjem “Slavuju”, preko dana kafane, uveče – bioskop.
O prvom bioskopu na jugu Srbije, kojeg je 1920. godine otvorio solunski ratnik Dušan Stanković i predao ga sinu Dragutinu Dragi Slavuju, napisane su mnoge knjige, ali ga čak i mladi Leskovčani vezuju za jednu rečenicu: „Zabranjeno semke grickanje i na patos pljuvanje“.
Dragijeva ćerka Ljiljana Milenković i njegove unuke Tatjana i Dragana Pavlović kažu da je ta rečenica autentična. – Ali se ona decenijama dograđivala zbog čega sam bila ljuta – priča Ljiljana, najlmlađe od petoro dece Dragi Slavuja.
Tako se u knjizi “Bubnjara iz Slavujev Bioskop”, Save Dimitrijevića navodi da je bilo i upozorenja, poput, “zabranjeno onuđuvanje i za dupe faćanje”, a branilo se i psovanje i dobacivanje.
Bisokop “Slavuj” nalazio se u Ulici vojvode Putnika, današnjoj Svetozara Markovića, sokačetu sa dućanima i piljarama. Prizemna zgrada od 15 metara dužine i danas je na istom mestu, ali u njoj još od 1958. godine nema “Slavuja”.
Konfiskovan je zajedno sa nameštajem iz porodične kuće u dvorištu. Objekat je nedavno vraćen porodici. Iza žive Ljiljana i njene sestrčine, sa uspomenama na zlatno doba.
„U našu kafanu i naš bioskop je dolazila i sirotinja i gospoda, prestiža radi. Tu su se slivale vesti, rađala prijateljstva, pričalo se o politici i književnosti, igrao se bilijar i, iznad svega, tu su filmofili nalazili svoj kutak“, pričaju potomkinje, koje, kao i njihovi preci s ponosom nose nadimak – Slavujke.
Kao relikvije, čuva se ono što su plenitelji zaboravili – kinoprojektor, dve filmske rolne, aparatura marke „Krup“, gramofon i dve „Tonet“ stolice stare 100 godina, na kojima se sedelo u „Slavuju“.
„Scenaristi filma su sa nama proveli sate pričajući, a mi smo pokazivale fotografije i govorile ono što smo čule od mjake i bake“, pričaju sestre Pavlović.
Ljiljan Milenković Slavujka (1947) se ne seća bioskopa i publike, ali pamti bilijarski sto.
“Sa pet godina naučila sam igru i ta strast drži me i danas”, veli, a njene sestričine dodaju da i one nose gene slavnih predaka.
“Neke filmove gledamo i pet puta, srats za filmom je ogromna”, kažu.
Replika starog Leskovca
Deo filma biće snimljen u Leskovcu uz mogućnost da se izgradi mali filmski grad, neka vrsta replike starog Leskovca, koji bi ostao kao turistička atrakcija-
Centralni mesto imao bi nekadašnji bioskop „Slavuj“.
(Kraj) mil
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Prelepa prica.
Prava filmska. 🙂
Molio bih redakciju da nas ako je ikako moguce, cesce pocasti slicnim tekstovima.
Ima toga u Juznoj Srbiji, koliko dusa hoce. 🙂
Znam da će ovo što ću ovde napisati izazavati salve kritika , ali želim da kažem koju o ovom članku. Živim na selu ,i to 20-ak kilometara od Leskovca i iskreno želeo bih da se snimi film o mom zemljaku deda LJubi Mrtvaku . Bio zanimljiva ličnost i upoznao mnoge ljude iz vrha tadašnje vlasti , a sve preko lova. To što je prva filmska predstava održana u pomenutoj kafani i bioskopu “ Slavuj “ mene ne dotiče mnogo ,a mislim i većinu građana Opštine Leskovac koji su za isti vezani samo administracijom i po neki familijarno. Da me ne shvatite pogrešno , moj otac je ceo svoj radni vek radio u kulturi i dao veliki doprinos i nemam ništa prema istoriji i ovakvim projektima , ali u današnje vreme gde deca iz dnevnog boravka “ Duga “ potražuju sredstva koja su im odobrena po projektu od 1. 700. 000 din , a Opština daje 3.000.000 dinara za projekat snimanja filma o bioskopu , kosi se sa mojim moralnim načelima a i sa lokal-patrioskim iskreno.
Kada su u II svetskom ratu predložili Čerčilu da se smanji budžet kuture za potrebe rata on ( Čerčil ) je odgovorio “ Zašto onda ratujemo , ako nemamo kulturu “ . Kad se smanjuju sredstav za “ Nišvil “ , i druge renomirane kuturne manifestacije , Opština Leskovac samoinicijativno opredeljuje ovolika sredstva za pomenuti projekat. Nisam protiv kulture , ali da je Skupština donela odluku (kao za skupljanje i odlaganje smeća , gde su došli i počeli da naplaćuju bez ugovora ), onda u redu . U danjašnje vreme gde svi traže smanjnje potrošnje mi se razbacujemo kao da smo u Emiratima . Toliko od mene , samo bez psovanja .
Lele, Stevo, u osinje gnezdo si dirnuo sa Ljubu mRtvaka 🙂 i to baš ovde gde su sve kulturnjaci navrćaju, sve „ljubimci“ Tonija Cetinjskog, Olivera Dragojevića, oni što naplakuju kad gledaju Zone Zamfirsko
Steva,Vam ga lepo objasni…