Mogu da dobijem 10 diploma, platu od nekoliko hljada evra, ali kada me mlada osoba pozove i kaže: „Dobio sam posao“, to nema cenu, a zadovoljstvo je ogromno. To me je sve vreme vodilo i pomoglo da se izgradim kao mentor mladim ljudima, priča za Jugmediu Dušan Stanković (27) iz Leskovca, aktivista od prvih studentskih dana na Filozofskom fakultetu u Nišu, smer komunikologija.

Imate bogatu biografiju studentskog i građanskog aktiviste, a od nedavno radite sa mladima u Udruženja „I ja se pitam“ u Leskovcu.

Čuo sam za njihove aktivnosti, za nešto novo i drugačije, a to je da u prostorijama udruženja postoji Kreativni hab. To je ono što me je motivisalo da dođem u udruženje, jer taj hab je veoma divna stvar. Hteo sam da doprinesem jer je u meni već tinjala ideja o habu u Leskovcu, da je hab ovom gradu, nešto što se zove kovorking prostor.

Da li se mladi okupljaju u tom prostoru i koja su Vaša zaduženja?

Hab je mesto u kome mladi mogu da provode kvalitetno svoje vreme, a da pri tom nešto nauče. To znači da uz model učenja uz međusobu saradnju, oni mogu da steknu neke konkretne veštine. Neophodno je da postoji jedna osoba koja će ih voditi i pomagati da se stvori proces, navika vršnjačkog učenja. Ja sam aktivista, koji radi na mnogim poslovima, a u ovom slučaju držim treninge mladima.

Koje veštine mladi ljudi stiču u habu?

Imaju priliku da nauče konkretne tehnike veštine – programiranje, projektni menadžment, dizajn, marekting i tako dalje. Da nauče da sami trasiraju svoju karijeru uz moju pomoć, budući da imam i veštine karijernog savetnika, da rade kao nezavisni frilenseri ili u nekoj kompaniji, i na taj način možemo da smanjimo jaz visoke cene formalnog obrazovanja i nedostatak veštine i poslova.

Neophdno je i formalno obrazovanje.

Da, veoma je neophodno visoko obrazovanje. Svakako je sa diplomom sve lakše. Osetio sam na svojoj koži, ali isto tako sam stava da diploma bez konkrtenih veština, ničemu ne služi. Na primer, učimo ih asertivnoj komunikaciji, koja nam dozvoljava da kažemo – ne, a da pri tom sa sagovornikom budemo u dobrim odnosima. Osim toga, Leskovac je siromašna sredina, pa mnogi roditelji nemaju mogućnosti da šalju decu na školovanje u veće gradove. Ako uz srednju školu ovde steknu i konkretne veštine, njihove šanse za dobijanje posla, boljeg od, na primer, fabričkog radnika, su mnogo veće.

Održali ste radionice s mladima u trajanju od 180 sati. Da li se već vide rezultati?

Naravno. Ima tu dosta stečenog znanja, ideja na kojima radimo. Iz tih ideja kreirano je pet projekata za mlade, no, nažalost prošao je samo jedan, što mlade nije obeshrabrilo. Naprotiv, dobili su motivaciju da se i dalje usavršavaju.

Nedavno je bio „Festival održivih gradova“ na kome ste se bavili i temom mladih. Koliko je bilo mladih na tom skupu?

Pre festivala bio je bojazan da ćemo se baviti mladima gde neće biti mladih. Međutim, oko 50 posto među prsutnima bila je mlada publika, aktivisti početnici i mladi pojedinci koje smo uspeli da zainteresujemu za temu.

Na koji način ste ih zainteresovali?

Uložili smo veliki trud jer takvi skupovi njima nisu zanimljivi. Da bi došli, mora sa njima da se iskomunicira i da im se ukaže na konkretnu vrednost i benefit. U tom kontekstu, mi moramo da im ukažemo na nešto opipljivo da bi došli. Kad pravimo te programe, moramo da računamo na to da dođu i čuju.

Objasnite našim mladim čitaocima na koje vrednosti i benefite mislite.

Vrednost je širenje svesti, znanje i veštine, nešto što ničim ne može da se plati. Kao i informacije. Jedna od njih je Tržište rada. Na primer, koje sve prilike postoje, koje su im veštine sve potrbne da kritički pristupe tome, koje su dobre prilike, a koje nisu? Zato moramo da nađemo odgovarajuću komunikaciju sa mladima. Zbog toga je bitno da i mediji budu parteneri, prvi na koje će otići mladi, a da društvene mreže smestimo na drugo mesto. Mladi se sele iz Leskovca. Cilj je da ih zadržimo u svom gradu i da zajednica ima koristi, a oni budu zadovoljni.

Vi ste iz nužde postali najpre studentski aktivista, ako se ne varam.

Da, na komunikologiji na drugoj godini nije bilo prakse, što je meni lično veoma nedostajalo, s obzirom da teorija bez prakse malo znači. Zato sam tražio praksu i došao do projekta virtualnog preduzeća, a projekat je sprovodila Kancelarija za mlade u Nišu i GIZ. Sa kolegama sam oformio našu mono praksu za PR, odnosno, za komunikologiju. Oni su prepoznali naš dobar model i odobrili su projekat, a ja sam bio koordinator. I, na kraju, pozvan od  GIZ da sarađujem na tom projektu i to mi je bilo prvo radno angažovanje.

I tako kreće vaš studentski aktivizam sa nizom inovacija i projekata. Kada se osvrnute da li brojite rezultate i na šta ste najviše ponosni?

Sve u svemu, na celokupan svoj aktivizam, gde sam sebe našao i, mislim, doprineo mnogim zajednicama. Imao sam svoju organizaciju „Kor grupu“, i preko projekta smo se bavili ključnim veštinama za karijeru. Napravili smo prvi model prakse, koji se bazirao na agilnoj metodologiji u IT sektoru. Bili smo prva praksa u Srbiji koja je imala tu metodologiju po procesu iteracije.

Da li su profesori znali za Vašu aktivnost?

Jesu. Čak su imali incijativu da se to primeni na našem fakultetu i tada se rodila ideja o Kanceleraji za razvoj karijere na Filozofskom fakultetu. Napravio sam sa njijma kompletan program i predložio im da to radimo sa Tempos fondacijom, da se ima nešto konkretno za studente, da prođu kroz obuke, da steknu relevantno iskustvo i dobiju SPB bodove na našoj praksi. Ali, fakultet je iskoristio taj naš program, oformio Kancelariju, nas stavili po stranu, pa smo ispali iz cele priče.

Kako ste reagovali?

Nisam bio ljut, možda malo tužan jer sam želeo da se akcenat stavi na studente. Ono što je bitno, od te naše prakse 35 studenata je izašlo na tržište rada i zaposlilo se. Većina njih je uspela u IT sektoru. I većina i dan-danas radi u nekim od najvećih i najpoznatijih IT kompanija i imaju uspešne karijere. Neki su otišli u inostranstvo, ne trbuhom za kruhom, nego što su postali izuzetni eksperti. Za taj svoj projekat dobili smo nagradu od 14 računara za rad sa Romima i sa osobama sa invaliditetom.

Radili ste još na nekim projektima, ali prostor je mali da bi se sve to napisalo, a radili ste i u preduzeću „Katalog“ kao još nesvrešeni student.

Da, na poziciji marketing menadžera, gde sam naučio konkretne stavri o biznisu. Iz te mikro sredine otišao sam u veliku IT nišku kompaniju, a svuda sam dobijao posao zahvaljujući veštinama koje sam naučio kao aktivista. Međutim, tada sam shvatio razliku između malih, gde radiš i učiš više poslova i gde kod velikih upadneš u neku fazu konformizma, a meni je potrebna – akcija.

Kako konkretno motivisati mlade da učine nešto za sebe i svoju zajednicu?

Naša organizacija je fokusirana na aktivizam mladih, ali zajednica bez jednog glavnog aktera mladih ne može da postoji. Zato što su mladi budućnost svake zajednice i ukoliko se mi ne pozabavimo njima, neće imati ko da održi tu zajednicu. Zajednice nastaju na svakom koraku, ali na prste jedne ruke u Leskovcu ne možemo da izbrojimo one koje su se održale. Moramo da uključimo mlade, da od njih napravimo kompletne ljude, koji će moći da imaju osećaje jedni za druge, da imaju empatiju i osećaj da pomognu zajednicu.

Koji je u tom poslu ključni faktor?

Sigurnost. To je danas retko jer mladi sve više nemaju osećaj za kolektiv, za širu zajednicu i iz tog razloga moramo da ih izvučemo iz učaurenosti i da ih dovedemo u zajednicu gde mogu da se osete sigurno. Sugurnost je veoma važna. Jer, oni se neće uključiti ako ne osete sopstvenu sigurnost, koja se stiče učenjem.

Koliko su mladi spemni za akciju?

Svako od mladih će uzeti onoliko koliko njemu treba. U Leskovcu potreba postoji zato što mladi nemaju prostora da steknu veštine, da se bilo čime bave. Zbog toga postoji veliki odziv, konkretno, za naš kamp koji će uslediti u januaru naredne godine, ali sa druge stane, ne postoji dovoljna informisanost mladih šta je to što je njima potrebno. Zbog toga mi sada na terenu i putem anketa istražujemo.

Foto: Privatna arhiva