ŠTIKLIRANJE

Vreli talas leta u Beogradu topi asfalt pod mojim potpeticama. One su nikada niže od deset santimetara i nikada deblje od pet milimetara.

One su produžetak mojih nesavršenih listova poslednjih deceniju i po i njihovo cangrtanje tretiram poput fanfara kojima me najavljuju, mnogo pre no što se ovaplotim iza ugla.

Razmišljam koliko puta sam poslednjih godina rekla da me za nešto boli štikla i baksuzlukom svojstvenim samo nekoj izuzetno nadarenoj voodoo-Vlajni, lomila iste na raznim meridijianima i očajna ostajala sa njihovim parčićima u ruci. Upravo pred neki važan sastanak. Law of attraction.[1] Treba da kontrolišemo svoje misli, da one ne počnu da kontrolišu nas.

Hodam razmišljajući o tome kako uvek prizovemo ono što nas najviše nervira ili čega se najviše bojimo. Vidim da šlic na mojoj haljini priziva poglede oznojenih prolaznika,  šetača pasa, nečijih posesivnih žena…Pitam se da li je to razlog zbog kojeg i nosim ovu haljinu.

Hm, ma, briga me ko gleda a ko ne. Ovo je haljina košulja, letnja je  i iz jednog dela, dovoljno kratka i dovoljno dugačka da se osećam kao da nemam ništa na sebi, a da zapravo nisam gola. Nisam je kupila. Poklonila mi je jedna od mojih najbližih prijateljica s one strane globusa. To je razlog zbog koga je imam i nosim. Moja prijateljica od ukusa.

Popravljam naočari za sunce, koje mi se spuštaju na vrh nosa svaki put kada mi štikla zašlajfuje u ugnjecanom asfaltu. Čovek naleće na mene, obuzet kucanjem poruke u svoj mobilni telefon. Podiže pogled. Mrmlja neku na brzinu sklepanu umotvorinu. Nešto vrlo ingeniozno. Tipa: Sine, kakva si…

Želudac mi se okreće. Za trideset godina još nisam naučila treba li zbog ovoga odmah da počnem da vrištim od smeha li da prsnem poput prskalice u zapomažući jecaj. Projezdim pored njega, osećajući lepljivi pogled iza sebe. Toliko je intenzivan, da deluje poput dodira. Šta da radim, nemam tipičnu građu bele žene. Više sam latino verzija. Latino žene nemaju problem ni sa dobacivanjem, ni sa svojim telom. Naročito najsočnijim delom svoga tela. Nose ga i kao štit i kao trofej. Ja, sam ipak, samo evropejka sa Balkana, te u tome ne nalazim ničeg posebnog. Važniji su mi vitalni organi, ako me shvatate. Najvažnije mi je da nekako zaboravim tonalitet glasa čoveka – pričača.

Da, kako je, valjda, vidljivo, ja imam problem sa pričačima.

Naročito u krevetskoj varijanti.

Pričača nećete, nažalost, odmah prepoznati. Oni mogu da budu brbljivi i duhoviti van kreveta. Mogu da budu introvertni. Mogu da izgledaju kako god. Ali, jedno je sigurno, u momentu kada odeća padne na pod, počinju da nezaustavljivo verglaju opšta mesta pakovana u degutantnu formu.

Jedini rečnik koji volim da primenjujem dok se sa nekim volim je rečnik jezika tela. Moji dodiri i pogledi već govore sve čoveku sa kojim vodim ljubav. Moj puls, moji osmesi. Moji poljupci. Moje disanje ili nedostatak disanja. To, kada ostanem bez daha. To je neizostavni znak da mi je jako dobro. Da mi je dobro iznad svega.

Ali, avaj, nisu svi muškarci seksualno dovoljno pismeni da umeju da čitaju želje i potrebe svojih ljubavnica. Ima i onih koji vole da zapitkuju, da komentarišu, da hvale, da traže, da jednom rečju dave, baš u momentu kada ste vi na vrhuncu ili na putu do njega.

Ne volim vulgarizaciju ljubavi. Uvek me podseti na jeftine nemačke porno filmove sa imbecilnim dijalozima tokom akcije.  I neke brkate muškarce u belim treger majicama. Uvek se zacenim od smeha. Na delu. Počnem da se kikoćem nad svojim izborom ljubavnika. Izvučem se iz kreveta ili iz priče.

Neretko i zaboravim telefonski broj pričača.

Nekako ne želim da opet čujem taj glas. Svaka nova konverzacija, budila bi novu vizuelnu asocijaciju i novu salvu smeha. Kao da pričate sa Ronom Džeremijem lično.

U nekom butiku isprobavam cipele. Prodavac mi dahće za vrat. Ne, nisam pomislila na kategoriju ljubavnika koji govore ahhhh i da, istovemeno. Ma, kakvi. Do takvog mixa  još nisam stigla. Setila sam onih muškarca koji dahću glasno i intenzivno, dok se tope sa tobom, te to prerasta u stenjanje, a potom u nešto nalik jecaju. Nalaze se u kategorijama zgodne, visoke i obojene gospode.

Što je privlačniji to više voli da zapeva, počinjući neizbežnom  oh, baby [2] uvertirom. Ovo je karakteristično za crnce iz Njujorka. Been there, done that[3]. Oni, dahtači, nekako neguju taj audio efekat. Zov divljine, šta li!? Ili urođena sklonost eklektičkoj disharmoniji zvuka. (D)ah, taj jazz.

Potom, pošto već vidim kako divne cipelice od zmije, koje se kopčaju oko gležnjeva, prave havariju na mojim preosetljivim stopalima, odustajem od kupovine. Dižem pogled, popravljajući haljinu i kroz izlog vidim lice čoveka sa kojim sam nekada bila.

To je jedno ozbiljno lice intelektualca uokvireno pravougaonim naočarima za vid u crnom ramu. Naočarima koje su tako smešnoj disproporciji sa kategorijom ljubavnika u kojoj se intelektualac nalazi. On je u grupi ahtača. Onih što krenu da ahću još na poljupcu, a ne završe se ni kada vi odustanete od igre same.

Setim se dugometražnih razgovora, kojima sam zaobilazila erotski naboj. Njegov, ne svoj. Moj je iskopnio na prvoj seansi ahtanja. Ova grupa ljubavnika, nepogrešivo je povezana sa intelektualizmom i naočarima. Što je obrazovaniji i uspešniji, to je skloniji afektaciji senzacija. Čuvajte se kratkovidih i onih sa astigmatizmom, naročito ako su uredno obrijani, a skloni gubljenju kose. Takvi uvek imaju i nizak prag tolerancije. Seksualne, jasno, čime se blaženstvo vodjenja ljubavi svodi na neprijatan kratkotrajni bliski susret. Obratiti pažnji na maljavost po grudima. To ide u paketu.

Izlazim iz radnje. Mislim na to kako moram napaviti anketu među najbližim drugaricama na temu pričača, dahtača i ahtača. Onda opet kažem sebi : Ma, boli me štikla!

Tek da ne izađem iz rutine posmatram izduženi ostatak svoje cipele u rastopljenom, beogradskom asfaltu.

Podsvest me ofire, mislim se, dok taksi hrli na Vračar. Noseći štiklu kao štafetu mladosti ulazim na vrhovima prstiju u stan muškarca na koga trenutno otkidam. On je, pak, u kategoriji muškaraca sa kojima bih vodila ljubav do kraja života. Uz to nije nikakav super heroj. Ali, zaljubljena sam i trenutno mi ništa ne smeta. Doduše, ja sam uvek zaljubljena. Osim kada me prođe.

Kako? Pa, lako. Kada ti padne koprena sa očiju i kada počneš da vidiš boje u pravom svetlu. Kada ljubav prestane da bude slepa i stavi naočari. Kada prekineš da se njišeš sa jedne na drugu stranu u maniru Stivija Vondera. Tada se setiš svega što te je nerviralo dok si bio sa nekim u vezi. To uvek ide i u obrnutom smeru. I ti sam odeš na neku procenu, kao pod zlatarskom lupom.  Počneš da se sećaš ahtanja, koje ti je delovalo seksi. Zgraneš se. Pitaš se kako si mogao da budeš vezan za nekoga ko ahće, ili priča, ili…

A, ne, pa nije svaki muškarac sa kojim sam bila bio fijasko! Uglavnom su postali jako dobri devojkama koje su ih preuzele posle mene. Kod mene su, pak, konstanta, samo šusteri. Kod njih mi, baš, ništa ne smeta! Dapače, od vitalne su važnosti.

Danica Nikolić Nikolić,

dramski pisac

[1] Zakon privlačnosti

[2] Ah, dušo

[3] Bila tamo, radila to

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Odlicno!Odlicno!
    Predivan traktat, o vodjenju ljubavi, sa pozicije, seksualno vrlo iskusne, zene.Ne samo iskusne nego i smele, za nase balkanske prostore, da javno progovori o tako lepoj temi.
    Nadam se, a i zarko zelim,da nije ceo tekst plod fikcije nego stvarnog, licnog, seksualnog iskustva. Danicinog.
    Tek tada ovaj tekst ima pravu umetnicku, a i poucnu, za nas muskarce, vrednost.
    Jos jedanput- odlicno!

vaš komentar