LESKOVAC – Radosav Rajković iz Leskovca 22 godine se tuži sa nekada najboljim porodičnim prijateljem i ortakom za dug od nekadašnjih šest hiljada maraka, koji je sa kamatom narastao na sadašnjih 773.000 dinara.

Dva puta je presuđeno u njegovu korist, ali je Apelacioni sud vraćao na ponovno suđenje, pa je treći put Osnovni sud u Leskovcu odbacio tužbu kao neosnovanu i čak naložio Rajkoviću da svom bivšem prijatelju plati sudske troškove od blizu 300.000 dinara, ne računajući skupe advokate i veštake.
– Na kraju ispade da sam ja njemu dužan, a ne on meni – priča ovaj penzioner.

Poslednju presudu leskovačkog suda potvrdio je Apelacioni sud u Nišu, u roku od nedelju dana, pa Rajković i njegova supruga Radmila sada jedinu nadu vide u Ustavnom sudu Srbije.

– Niti imam, niti hoću da mu platim sudske troškove. Pojeo mi je dve decenije života, uništio me psihički i fizički – ljut je starina.

A sve je počelo 1990. godine kada je Rajković svom najboljem drugu, sa kojim je ranije držao lokal u Leskovcu, pozajmio pola sume za kupovinu automobila „hjundai poni“ kod niškog preduzeća PP „Amila“. Prilikom regulisanja međusobnih odnosa oko ugašenog lokala, Rajković je hteo da se na papir stavi i pitanje pozajmljenog novca. Nepažnjom, tvrdi, i on je povezan za niškim preduzećem, koje je kasnije propalo, a automobil nije isporučilo. I to vezivanje u ugovoru bilo je ključno za poslednjeg u nizu sudiju.

– Tada sam verovao svom prijatelju, koji je trebalo sudskim putem da vrati novac od niškog preduzeća i da meni da moj novac, ali prijateljstvo je trajalo dok nije dobio novac od mene – jada se Rajković.

U sudskom obrazloženju stoji da Rajkovićev prijatelj nije naplatio dug od „Amile“ i da posledice moraju obojica da snose, a u nalazu veštaka stoji da je firma „Amila“ 1993. i 1994. godine imala imovinu i sredstva na računu od koga je tuženi Rajkovićev prijatelj mogao da naplati dug.

Rajković je prvu tužbu podneo 1991. godine, a njegov prijatelj je godinu dana kasnije tužio niško preduzeće. Iz presude je nejasno zašto nije mogao da povrati novac pošto mu automobil nije vraćen.

– Meni ne preostaje ništa drugo nego da sumnjam da je došlo do vansudskog poravnanja kako bih ja ostao kratkih rukava. Za šest hiljada maraka sam 1993. godine mogao da kupim materijal za dvosprtanu kuću, a još živim u staroj kući svojih roditelja – priča Radosav, na čiju sudsku priču još nije stavljena tačka.

Izvor:BLIC