STARE, napuštene fabrike oduvek su me privlačile. Kao, uostalom, i sva usamljena mesta. Ali ima u njima i nešto više od puke samotnosti. Činjenica da su tu nekada obitavali ljudi i to u velikom broju, da se sve pušilo i vrvelo od života, a da je sada to sve nestalo, nosi sa sobom neku tugu.

Tužna su polomljena stakla na prozorima, zidovi urasli u bršljan, beton koji popušta pod pritiskom podivljalog korova.

Ali u toj turobnosti ima i lepote.

Lepa je priroda koja se naočigled nezainteresovanih prolaznika otima kontroli i buja u neslućenim pravcima. Doseže visine koje niko nije ni slutio da može na tom mestu u momentu kada je nastajalo. Priroda preuzima zidove, staze i puteljke. A ljudskih ruku delo neizbežno popušta onda kad on sam digne ruke od njega. Priroda kao da nam poručuje da smo nemoćni u borbi protiv nje i da je sve, kao i mi sami, trošno i prolazno i podložno razornom dejstvu zuba vremena.

I da tako i treba da bude. Ravnoteža. Prolaznost. I opet ravnoteža. Sa nama ili bez nas.

Zbog ove dugogodišnje opsesije, odlučili smo da posetimo neke od starih vlasotinačkih fabrika. Vlasotince. Prvo smo posetili fabriku Vlasinka. Smeštena na samom izlazu iz grada, kroz prozore kojima mestimično fale stakla, pozdravlja prolaznike krezubim osmehom. Na samom ulazu nas je dočekao čopor lenjih pasa lutalica. Uživali su u jutarnjem suncu, baš kao i mi. Iako jedan pogon u privatnom vlasništvu još uvek radi, sa nešto izmenjenom delatnošću, to nije promenilo utisak napuštenosti. Jedini znak života među trošnim zidovima obraslim zelenilom jeste nekoliko parkiranih automobila.

Vlasinka je nekada bila velika fabrika. U njoj je bio zaposlen veliki broj radnika, a njeni proizvodi su prodavani širom bivše Jugoslavije. Najpoznatiji proizvod su svakako bile čarape koje je proizvodio OUR Sinteks. Pored Sinteksa, tu su bili i Reteks, koji je proizvodio platno za automobilske gume, Trikotaža koja je proizvodila džempere, kao i Pozamanterija, gde su se prozivodile trake za zavese, ukrasne trake, rajsferšlusi, pertle i mnogi drugi slični proizvodi.

Međutim, trpeći posledice opšte krize, ova firma je kao i mnoge druge otišla u stečaj, a radnici su ostali bez posla. Hale i upravne zgrade, nekada pune ljudi, danas su usamljene i zapuštene.

Iz njihove utrobe izbija neka sumorna čarolija.

Sa čudnim osećajem u grudima, napustili smo njihovo okrilje i uputili sa ka našem sledećem cilju, nekadašnjem društvenom preduzeću „Vinarska-Podrumi“.

Tamo nas je dočekao još magičniji prizor. Odbljesak blagog prepodnevnog sunca sa metalnih zidova silosa zaslepljivao nam je oči. Krošnje drveća su se privijale uz njih kao da traže zaštitu u njihovoj stamenosti. Iz brojnih pukotina u betonu džikljao je korov. Zidovi fabričke zgrade skoro su se izgubili u nabujalim puzavicama.

Vlasotince je nekada bilo poznato po svom vinogorju. Stariji Vlasotinčani pamte kolone vinogradara naređanih niz ulicu kako čekaju da dođu na red da prodaju svoje grožđe ovoj firmi. Kažu da se čekalo danonoćno.

Nekada su se ovde proizvodila poznata vlasotinačka vina Grom, Ružica i Plemenka, kao i komova rakija. I ova firma je propala, a i vinograda je sve manje. Danas nas jedino usamljeni zidovi koji gledaju na ulicu podsećaju da je tu nekada bujalo ljudskih ruku delo, kao što sada buja trava.

I na kraju, na točkovima smo otklizali na drugi kraj grada, do nekadašnje fabrike Besko. Besko je nekada proizvodio montažne kuće i stolariju. Danas, od njega su ostale ruševine, tako pogodne za snimanje nekog horor filma.

Lako je zamisliti kako nas juri neki monstrum godinama zaključan u utrobi ovog zlosutnog zdanja, prilično misterioznog i skrivenog od pogleda sa ulice, i nas kako bežimo kroz mračne hodnike i urasle pasaže.

Kapije su bile zaključane, pa nismo mogli da uđemo u prostrano dvorište, ali smo uspeli da kroz njih uslikamo nekoliko fotografija. Sve što se na njima vidi jesu ogoljeni zidovi, ispucali beton i prazna prozorska okna, kao i rastinje, moćno i bujno, kao dotaknuto kakvim čarobnim štapićem ljudske odsutnosti. Magija ove ruinirane fabrike ostala nam je nedostupna i samim tim podložna uticaju nabujale mašte.

Kući smo se vratili pod snažnim utiskom svega što smo videli i osetili, rešeni da u što skorijem periodu posetimo još neka magična, usamljena zdanja. I možda nam se sa njihovim kapijama, otvore i neki novi vidici i drugačiji pogledi na život i svet.

http://portal.016.rs/sumorna-carolija-napustenih-fabrika/

Izvor; 016.rs