Dok su se danas po Nišu jurili policija, žandarmi, građani, vlast, studenti i opozicija, Suva planina, iznad Niša i Leskovca, nastavila je da gori. Više. Jače. Gore nego prethodnih dana.

Buktinje su gutale hektare šume. Vetar je sejao otrovne čestice. Mediji su ceo dan merili ko je koga pretekao, ko je šta rekao, šta je rekao predsednik.

Predsednik požar nije ni pomenuo. A morao ga je videti dolazeći iz svog beogradskog doma.

Na planini i u njenom podnožju – umorni vatrogasci. Oni koji do vrha planine ne mogu bez krila. Malo dobrovoljačkih društava. Malo planinara.

I niko više.

Ruski „iljušin“ gasio je, kažu, osam puta. Dva puta je promašio zbog gustog dima i jakog vetra.

Srbija nema avion poput „iljušina“. Srbija kupuje ratne avione. Za odbranu Srbije. Kao da se Srbija ne brani i na Suvoj planini. Kao da se ne brani na svakoj planini. Našoj i tuđoj.

Srbija se brani i tamo gde vatra guta hektare zelenila. Tamo gde iza nje ostaje pustinja. Tamo gde šuma čuva kiseonik bez kog nijedan predsednik, nijedan policajac, nijedan student, nijedan ministar i nijedan opozicionar ne može da udahne.

Da su danas svi sa niških ulica – posebno oni nabildovani i podgojeni – umesto jedni na druge krenuli sa naprtnjačama prema Suvoj planini, možda se požar večeras ne bi ponovo razbuktao. Možda.

Da smo samo malo svesniji da sa nestajanjem prirode u obliku u kom je poznajemo nestaje i čovek.

A sa njim i politika. I skupštine. I fotelje iz kojih čovek vreba da ujede čoveka – kao vuk vuka.

Na kraju neće biti važno ko je danas koga jurio po Nišu. Ni ko je koga gurnuo. Ni ko je šta rekao.

Sve počinje i sve se završava upravo – kiseonikom.