ISTINOLJOBIVOST i razboritost u prihvatanju istine je večita težnja dobru za koje je važno zalagati se i dati primer mladima. Svi narodi bezuslovno poštuju svoje slavne pretke koji su im ustanovili državnost.

„Sećajte se svojih starešina, koji vam propovedaše reč Božiju, gledajući na svršetak njihovog života, ugledajte se na veru njihovu“, kaže Apostol u svojoj poslanici Jevrejima (13,7). Ova poruka Svetoga Apostola Pavla svima Hrišćanima kroz vekove upućena je i nama koji danas predstavljamo Srpski narod i Srpsku crkvu.

Pripremajući proslavu Svetog Save, školske slave, učenici najviše proučavaju, osmišljavaju i proživljavaju lik, delo i misiju prvog srpskog prosvetitelja. Kako i koliko će u tome uspeti, zavisi u mnogome od svojih učitelja,nastavnika,profesora, a naročito nastavnika i profesora srpskog jezika i istorije.

Kako sada da nastavnici i profesori izgrade i približe veličinu lika i dela Svetog Save (a pitanje je i kako ga oni sami doživljavaju)?

Neki od njih pokušavaju da Svetog Savu predstave kao običnog čoveka, pa imaju poteškoća u tome, dok kod drugih ovakvo predstavljanje izaziva mrzovolju i napor, što navodi na zaključak o njihovoj nemogućnosti da ostvare tako važan vaspitno – obrazovni zadatak.

Najviše moralne vrednosti za vaspitanje dece i omladine u duhu Svetosavlja i Pravoslavlja su ono što treba da nam bude osnova u vaspitnom radu. Naša vera nas uči ljubavi prema drugome čoveku i delovanje u dobru. Težnja za jedinstvom u dobru, a ne u činjenju zla je ono što je suština opstanka i čoveka i čitavih naroda.

Istinoljubivost i razboritost u prihvatanju istine je večita težnja dobru za koje je važno zalagati se i dati primer mladima. Svi narodi bezuslovno poštuju svoje slavne pretke koji su im ustanovili državnost.

Zato je nužno zapitati se kako danas mladi Srbi poju Svetom Savi, kakav mu spomen uznose, znaju li koliki je njegov značaj za srpski narod?

Sveti Sava se rodio oko 1175. godine, kao Rastko Nemanjić, treći sin Stefana Nemanje i Ane. Sa 15 godina je dobio kao udeoni knez od oca na upravu Hum. U svetogorskom ruskom manastiru Svetog Pantelejmona primio je oko 1191. godine monaški postrig. Jedno vreme je boravio u grčkom manastiru Vatoped, a potom u svoj novoosnovani srpski manastir Hilandar.

Na Svetoj Gori je ostao punih šesnaest godina. U Srbiju se vratio 1207. godine kao arhimandrit, prenevši očeve Časne Mošti, koje su postale ne samo istočnik isceliteljne sile Božije nego i simvol srpske države.

Njegovim dolaskom oko vlasti zavađena njegova braća, Vukan i Stefan, konačno su se izmirila.

Carigradski patrijarh je 1219. godine posvetio u Nikeji Savu za prvog Srpskog Arhiepiskopa i potvrdio avtokefalnost Srpske Crkve. Sveti Sava je dva puta posetio Svetu Zemlju sa željom da upozna uređenje monaških naseobina i njihove ustave. Po povratku iz Jerusalima, teško se razboleo i upokojio u Trnovu 14. januara 1236. godine, gde je sahranjen, u priprati crkve Četrdesetorice Mučenika.

Mošti Svetog Save prenete su u Mileševu.

Lik Svetog Save vremenom postaje simvol i znamenje Srpstva.

Za vreme ustanka u Banatu u XVI veku ustanici su nosili zastave sa Savinim likom, što je simvolizovalo obnovu nemanjićke države. Razjaren buntovanjem srpske raje, Sinan – paša je 1594. godine spalio Mošti Svetiteljeve na Vračar – polju.

Ktitorska delatnost Svetog Save kojom je počeo da se bavi još kao svetogorski monah bila je veoma intezivna. Svoju graditeljsku delatnost je započeo u Vatopedu, da bi potom zajedno sa svojim ocem, tada monahom Simeonom, obnovili potpuno zapušten manastir Hilandar.

Nakon Hilandara Sava postaje ktitor jedne samostalne monaške ustanove, kelije u Kareji, manastira Karakale, Ksiropotama i Filoteja. U Carigradu je Sava darovao manastir Bogorodice Evergetide gde je smatran za ktitora, a u Solunu se za njega vezuje osnivanje manastira Filokala.

Pod njegovim rukovodstvom je u Srbiji živopisana Bogorodičina crkva u Studenici, a u okolini Studenice, u selu Savovu, Sava je osnovao takozvane Savine isposnice. Nakon Studenice usledilo je podizanje Doma Spasovog, odnosno manastira Žiče. Po uzoru na Lavru Svetog Save Osvećenog u Sionu podigao je crkvu Svetih apostola u Peći.

Glavno ktitorsko pravo Sava je stekao u još nekoliko crkava u Palestini: u vitlejemskoj Crkvi Hristovog rođenja, u Lazarevoj crkvi nedaleko od Jerusalima i u takozvanoj Isposnici Gospodnjoj, kao i u aleksandrijskoj crkvi.

Državno svetkovanje Savindana je uveo knez Miloš Obrenović (1815 – 1839; 1858 – 1860) 1823. godine, a zakonom od 13. januara 1841. godine počeo se svetkovati kao školska slava.

U mnogim krajevima Svetog Savu Srbi proslavljuju saborno i kao zavetnu gradsku ili seosku slavu. Takođe ga slave i zanatlije kao zaštitnika pojedinih svojih esnafa, a naravno i mnoge porodice kao krsnu slavu.

Ovo pisanje bi završio rečima akademika Matije Bećkovića: „Sveti Sava je odredio krst kojim se krstimo, jezik kojim govorimo, pismo kojim pišemo, put kojim idemo. Ima tome već osam vekova i taj put i taj jezik i to pismo i taj krst nisu izvan nas nego u nama i ne možemo ih izgubiti ako ne izgubimo sebe i svoje unutrašnje jedro. Savin prah je između nas. Njegovim krvnim sudovima povezani smo u jedno svetosavsko biće. I ono se ne može razdvojiti a da ne rastrgnemo Svetog Savu.“

Milan Ž. Trajković
dipl. istoričar