TAIN, jedinstvenI muzejski eksponat u Evropi: Dao majci zavet da prvo parče vojničkog hleba ne pojede i sačuva ga

Priča o parčetu nepojedenog hleba, zvanog tain, koja je poznata i muzeolozima širom sveta, je priča o verovanju srpskog naroda u amajlije, ali, pre svega priča o poštovanju i velikoj hrabrosti jednog običnog srpskog vijnika, retkog koga je država nagradila mnogim odličjima.
HPIM1172.JPG

U Muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama ljubomorno čuvaju eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, a možda i u Evropi. Reč je o vojničkom hlebu – tainu, umešenom daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda, a sve zahvaljujući majci koja je sina zavetovala da ne pojede, već sačuv svoj prvi vojnički zalogaj.

Priče o hlebu ne bi bilo da nije Alekse Zdravkovića, pirotskog regruta i terzije i njegove mudre majke, koji je uoči Prvog balkanskog rata, kao i mnogi njegovi vršnjaci, dobio poziv za mobilizaciju, “da vojuje“, kako se tada govorilo, i “spasava čast Srbije“.

„Ovo je zaista jedan od naših najdražih eksponata o kome posebno brinemo“, kaže istoričarka kustos u Muzeju Mila Panajotović.

Dugogodišnji direktor Muzeja Branislav Najdanović, prepričavajući priču o tainu govorio je svojevremeno da je Aleksu pre nego što će krenuti u rat, majka zavetovala da nipošto ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koji dobije u kasarni. Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika, da na njega neće tane, ni geler. Uz hleb su obično išle i druge amajlije koje su se ušivale u šinjel i drugu vojničku odeću.

„Kada je Aleksa Zdravković dobio poziv da kao regrut krene na front 1912. godine, njegova majka spremajući mu torbu i blagosiljajući ga da se živ i zdrav vrati kući, stavila mu je u amanet da prvi vojnički hleb koji dobije u kasarni, ne pojede, već vrati kući. Znala je da će on biti gladan, znala je gde ga šalje i bila svesna da se možda neće ni vratiti kući. Kada je Aleksa stigao u kasarnu i primio svoje prvo vojničko sledovanje – vojnički hleb tain, odmah je pao u iskušenje da ga proba, ali je odoleo i umesto njega pojeo domaći hleb, sir i pečenu piletinu koju je poneo od kuće“, govorio je svojevremeno Najdanović.

Usred najvećeg okršaja, u novembru 1912, metak je udario u Aleksinu čuturicu punu vode, koja je bila od stakla, obavijene sa dva poklopca. Metak je probio poklopac i staklo, ohladio se u vodi i ostao u čuturici. Aleksa je ostao nepovređen i pošto mu je čutura spasila život, čuvao ju je zajedno sa metkom kao ratni trofej“, objašnjavaju u Muzeju.

Te 1912. brižna majka nije ni slutila da će svog Aleksu, ako uopšte preživi, videti tek za šest godina. Jedna za drugom, krenule su bitke. Sa tainom na dnu torbe, Aleksa je ratovao na jugu Srbije, u Makedoniji, a zatim je kroz kosmetske i albanske gudure dospeo do Krfa. Sledi proboj Solunskog fronta, Kajmakčalan, Bitolj, Skoplje i, konačno, 1918. otadžbina Srbija.

Aleksa Zdravković se posle šest godina ratovanja vratio kao narednik u svoj Pirot sa tainom u torbi,  ovenčan brojnim odlikovanjima.

„U Muzeju, pored taina, koji je napravljen od pšeničnog brašna u Prvom balkanskom ratu 1912. godine, čuvaju se i njegova ratna odlikovanja. Spisak je zaista impozantan. Tu su vojnički orden Karadjordjeva zvezda za sa mačevima koji je Zdravković kao narednik Trećeg pešadijskog puka dobio 1915. godine, zatim Albanska spomenica, medalja za hrabrost “Miloš Obilić“, tri spomenice rata učesnika od 1912. do 1918. godine, medalja za revnosnu službu…, kaže Panajotovićeva.

Priča o čudesnom hlebu širila se među našim ratnicima, pa je dospela i do Francuza i Engleza, koji su dolazili da ga vide i nudili vlasniku velike pare da ga kupe, ali ga Aleksa nije prodao, zapisano je, pored ostalog, u rukopisu “Doživljaju Piroćanaca u Balkanskim i Prvom svetskom ratu“ , učitelja i nekadašnjeg upravnika Muzeja Ponišavlja Duška Ćirića.

Hleb tain Zdravkovići su u jednoj drvenoj kutiji čuvali sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Aleksa je svojim sinovima često pričao kako je sa drugovima, pre svakog juriša, ljubio stvrdnuti tain i opet ga vraćao u torbu. Nijednog momenta mu na pamet nije palo da prekrši majčin zavet i pojede ga. Amajlija je nadživela svog vlasnika, ali i mnoge u porodici Zdravković. Aleksa se posle ratovanja oženio i podigao četvoricu sinova i jednu ćerku. Jedno vreme je radio kao poštar, zatim terzija, a naprasno je umro 1941. godine, kada je bugarska okupaciona vojska ušla u Pirot, pričaju u Muzeju.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka tain je, zajedno sa kutijom u kojem su ga čuvali Zdravkovićevi potomci, dospeo u pirotski Muzej, i to na nesvakidašnji način.Tadašnji direktor Muzeja Ponišavlja Branko Najdanović je, u dogovoru sa direktorom Elektrodistribucije, Predragom Igićem Tomicom, potomcima Alekse Zdravkovića obećao priključak za struju, pod uslovom da tain poklone Muzeju. Obećanje je ispunjeno, i od tada je tain na sigurnom u Muzeju. Hleb tain je prvi put javnosti mogla da vidi na izložbi u starom Domu JNA u Pirotu povodom 60 godina od proboja Solunskog fronta.

Inače, u Prvom svetskom ratu Aleksa se borio kao drugopozivac. Aleksa je i u ovaj rat poneo svoje ratne amajlije. Dok se njegov puk nalazio na položajima u Mačvi i dugo odolevao austrougarskim napadima, u jednom trenutku puk je bio primoran da se povuče sa prve borbene linije na prihvatni položaj.

Tada je Aleksa primetio da je ostao bez torbice sa amajlijama i odlučio je da se vrati u rov po nju. Uzalud su ga drugovi odvraćali od te smrtonosne namere, on je tvrdoglavo ostajao pri svome: „Moram da je potražim, dok Švabe nisu zauzele rov, pa makar poginuo“, govorio je. Sreća ga je pratila i on je uspeo da se domogne torbice.

Ceo puk je znao za Aleksin tain i svi su u njega verovali kao u svetinju, pa su ga celivali kao ikonu pred svaki odlazak u boj. Aleksa je preživeo i strahovito povlačenje preko albanskog krša u zimu 1915. godine i stigao na Krf.

 

Foto: arhiva Muzeja

Stavovi izneti u podržanom mdijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva – grad Pirot

 

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar