TANTALOV KAMEN

MOJA beogradska veza je završena. Nisam to želela, ali tako je ispalo. Odgledavši scensku kantatu Atlas, koju su priredili moji prijatelji, a u JDP-u, nekako mi se razbistrilo pred očima.

Sat vremena najboljeg pozorišta koje sam odgledala u poslednjih pet godina. Sat vremena koje te pomera i nosi, koje te  ljulja od patosa do vrhunca i nazad. Nabijeno emocijom. Koncentrovano. Sublimirano.  Sat vremena divne umetnosti koja ti čisti receptore za lepo. Koje pomera granice i zadaje reper, zadaje pravilo  o onome šta pozorište treba da bude. Sat vremena abreagovanja i katarze. I spoznaje, jasno. Sve je vrlo jednostavno.

Moramo imati listu prioriteta u životu. Moramo razdvojiti formu od suštine. Moramo se baviti suštinom. Suština je u jednostavnosti i prihvatanju. Suština nije u razvodnjavanju priča. Ona je u tome da nešto jeste ili nije prava stvar. I to da svi mi nosimo neki svet nad sobom. Ponekada je i veza svet. Mikro, ali svet. I ume da bude teška, i ume da bude naporna. I ume da bude prenatrpana dijalozima u kojima obe strane sučeljavaju svoje verbalne sposobnosti, a bez ikakvog dubinskog značenja. Ogledanje moći, bez funkconalnosti. Dokazivanje sopstvene oratorske superiornosti. Zapravo, rasipanje i osipanje nenadoknadivih trenutaka. Ili, narodskije, češanje jezika.

Imala sam vezu sa čovekom za koga sam mislila da je meni sličan.

Čovek koji se nije plašio da ode u veliki svet i tamo bude sam u gomili. Koji se vratio ovde i grize. Koji je častan i ispravan. Koji je duhovit i privlačan. Čovek koji se trudio da mi pokaže da mu je stalo. Do mene i do pobede, životne, mislim. Čovek koji me je upoznavao sa tajnama karatea i sa time da nije bitno pobediti u igri. Bitno je ostati istrajan, dizati se nanovo  i boriti. Jer, to je pobeda. Nepredavanje.

Naravno, ja sam se na tu priču primila kao pelcer, što bi rekla moja baba. Pomislila sam: Wow, pa ovaj lik ima i šlifa i onaj deo tela koji nedostaje  većini muškaraca! Znate, onaj koji ide u simetriji i u paru? E, da, tako sam ja lepo zamislila da sam najposle naišla na nekoga dostojnog moje pažnje. Sve je to bilo u redu dok nisam popustila.

Dok nisam dopustila da mi se uvuče u dnevni red. U misli. U snove.

Onda nastaje problem, svakako. Ti više nisi lovina. Ti više nisi dovoljno interesantan. Ti si dostupan i nezanimljiv.  Igra prestaje da bude golicava, velovi misterije su pali. Ti se otvaraš, pošto je to u tvojoj priči logičan sled stvari. Dobijaš neki feedback[1], jasno, ali to nipošto nije ono što je postojalo na početku. Shvataš kako je sve smešno. Kako se svet vrti oko bezveznih igara. Kako je sve samo manipulacija.

Kako je sve podeljeno na one koji nemaju i one koji imaju strah da se otvore i daju. Sigurna sam da mi ništa ne može oduzeti sposobnost da volim. Nemam strahove. Nikada i nigde. Ne dozvoljavam da to upravlja mnome. Ne dozvoljavam, takodje, da neke glupe norme i zakonitosti muško-ženskih odnosa, a koje su izmislili neki nesigurni ljudi, osujete moju želju da nadjem svoju polovinu. U to verujem, kao što verujem da moraš biti ceo, da bi tu polovinu našao. Samo dve celine spojene, mogu da imaju smisao.

Inače, razgovori su, pak, besmisleni. Razgovori na temu ljubavi. Razgovori na temu hoćemo li piškiti, ili ćemo kakiti. Njima se zapravo ništa ne postiže. Oni ne menjaju stav sagovornika. Niti sagovornika samog. Niti vezu. Veza se menja sama od sebe. Stav takodje. Naša besomučna razglabanja na teme su puko trošenje vremena. Ako su stvari prave, one avanzuju same od sebe. Prebacuju se na više nivoe. Ni jedna rasprava nikada nije uticala na nečiju odluku, ukoliko ista već nije uveliko stvorena u glavi slušaoca-sagovornika. Neretko, dabome, se zaboravimo i upornošću dostojnom jedne mazge, pokušavamo da od nemoguće misije napravimo bajku sa happy endom. Počinjemo ubedjivačku, verbalnu politiku, a u cilju, pa, dostizanja cilja, jel’?

To rasplinjavanje, uživanje u zvuku sopstvenog glasa, može da bude samo jedna perverzna, mentalna onanija i ništa drugo. Ne treba pričati. Ako dolazi do toga da o nečemu treba da se priča, znači da i nije pravo. Ljubav se čini, ona se ne priča. Ona samo postoji ili ne. Naša nastojanja neće učiniti da se ona ovaploti u drugom biću.

Ne postoji idealan život. Ni ljudi. Ni veza. Nikada ni za šta nije idealno vreme. Nema pravog vremena.

Niko od nas ne bi bio rođen da se čekalo pravo vreme. Nikada nemaš dovoljno dobre uslove za život, posao, automobil. Nikada nisi dovoljno smiren i nikada nemaš dovoljno novca. Uvek može da se ima bolje, više, bogatije. Uvek možeš da budeš lepši ili uspešniji. Zdraviji? Zadovoljniji sobom…Da, nema čarobnog štapića i nema projektovanja života.

Ma koliko nastojali ne možemo da predvidimo budućnost. Ništa ne bude baš onako kako bi nam odgovaralo u potpunosti. Uvek te nešto iznenadi. Samo to je uvek sigurno u životu, da sigurnosti nema. Na to možeš da računaš i da ne budeš Einstein pride. Onda se osvrneš i vidiš da si duboko zagazio u sopstveni život i da je on jedna velika jurnjava, tokom koje zbog straha od davanja, manjka vremena, plašenja od bola, poslovnih zavrzlama, dugova  i sličnih divota, koje su samo jedan bedni izgovor, nisi ništa uradio. Nisi ostvaren. Nisi ceo. Nema te, bre!

Lično, nemam problem sa razgolićavanjem sopstvene duše.

Svest o tome da je imam je uvek povezana sa svešću o tome da mi je niko ne može oduzeti, samim tim što je imam i što je moja. Takodje, mislim, da bolovi koje kroz život nosimo ne smeju da budu prepreka. Moraju da budu podsticaj.  Težiti savršenstvu, tom zlatnom preseku, nije izmišljena kategorija. Nadogradjivati se, takodje. Iz toga proizilazi da prethodni promašaj, ne sme da bude prepreka za buduće, moguće trijumfe. Traženje istinske pripadnosti i povezanosti sa ljudima i svetom oko sebe. Dokaz da postojimo.

Te naše polovine. Bića koje volimo i koja vole nas. One su potvrda da smo u ovome životu bili, i da jesmo, i da život ima smisla.

Ali, nemaju svi ljudi tu sposobnost, da vole bez bojazni. Onda se svedu na to da ne vole uopšte. Sebe, za početak, najmanje. Kako onda očekivati  da će neko bez istinske snage da sebe nosi kroz život i da se prihvata, prihvatiti bilo koga u ozbiljnom emotivnom aranžmanu?

I gde je tu ljubav uopšte, a kako ti ljudi, koji ljubavi u svom životu nemaju, uopšte žive, dišu, egzistiraju!? I šta čine sa svojim emotivnim bagažom?

Smisao ljubavi i jeste nošenje tih tereta koje naše polovine vucaraju u svojim mentalnim zabranima. Deljenje muke, i patnje, i težine sveta. Deljenje prijatnih momenata, sitnih radosti i eruptivnih izliva potpune sreće.  Mislim da ljubav to jeste. Sharing from better to worse.[2] Manevar kojim se Tantalov kamen pretvara u ploču zvanu Gea, a ti umesto Tantala postaneš Atlas.

Klečiš i držiš svet nad sobom, i Boga moliš da ga ne ispustiš, da se ne rasparča oko tvojih kolena.  Da te ne zapljusne bol. Ili, da ako nastupi, skupiš snagu da preživiš i probaš opet. Da se izdigneš, nanovo, na drhtavim, visokim potpeticama, kao svaka prava žena, digneš čelo i kažeš: That’s the best you can?! Bring me more!

Sve ostalo je samo praćakanje u okeanu gluposti.

Danica Nikolić Nikolić,

dramski pisac

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

vaš komentar