Profesionalni teniseri sezonu počinju početkom januara, a poslednja velika takmičenja igraju se duboko u novembru. Između dva ciklusa ostaje tek nekoliko nedelja za odmor, oporavak i pripreme. Kada se tome dodaju putovanja između kontinenata, promene vremenskih zona i prelazak sa jedne podloge na drugu, postaje jasno zašto sve više igrača traži promene u kalendaru.

Povrede vodećih igrača i rasprave o obaveznim turnirima zato su sve češća tema koju prate tenis vesti. Problem nije samo u broju odigranih mečeva. Organizam trpi i treninge, putovanja, promene hotela, nedostatak sna i pritisak da se osvoje ili odbrane bodovi na rang- listi.

Tenis nema ograničen broj utakmica

U ekipnim sportovima uglavnom se unapred zna koliko utakmica klub može da odigra tokom sezone. U tenisu toga nema. Igrač koji rano ispadne sa nekoliko turnira može da provede znatno manje vremena na terenu od kolege koji redovno stiže do završnice.

Jedan turnir za šampiona može da znači pet, šest ili sedam mečeva u kratkom periodu. Ako sledeće takmičenje počinje već naredne nedelje, vremena za pravi oporavak gotovo da nema. Dodatni problem predstavlja to što trajanje meča nije unapred određeno. Susret može biti završen za manje od sat vremena, ali može trajati i nekoliko sati.

Zbog toga sam broj turnira ne pokazuje koliko je neki igrač zaista opterećen. Mnogo je važnije koliko je odigrao mečeva, koliko su oni trajali i koliko je vremena imao između dva nastupa.

Zašto igrači jednostavno ne preskoče turnir?

Na prvi pogled, rešenje deluje očigledno: kada je igrač umoran, može da uzme nekoliko nedelja odmora. U praksi, takva odluka često ima sportsku i finansijsku cenu. ATP i WTA liste zasnivaju se na bodovima osvojenim tokom određenog perioda. Kada rezultat sa prošlogodišnjeg turnira više ne ulazi u obračun, igrač mora da ga zameni novim bodovima. Preskakanje takmičenja zato može da dovede do pada na listi, lošijeg statusa nosioca ili težeg žreba na narednim turnirima.

Vrhunski igrači imaju i obaveze na najvećim događajima. Iako postoje izuzeci povezani sa povredama i drugim okolnostima, odsustvo sa važnih turnira nije uvek jednostavna odluka.

Za slabije rangirane tenisere situacija može biti još teža, jer svaki propušteni nastup predstavlja i izgubljenu priliku za zaradu.

Telo ne oseća samo sate provedene na terenu

Tenis zahteva ponavljanje naglih ubrzanja, zaustavljanja, promena pravca i rotacija tela.

Kolena, zglobovi, leđa, ramena i laktovi stalno su izloženi opterećenju, pa se problem često ne pojavljuje nakon jednog poteza. Povreda može nastajati postepeno, tokom nekoliko nedelja ili meseci.

Poseban izazov predstavlja smenjivanje podloga. Kretanje na šljaci razlikuje se od igre na travi, dok tvrda podloga donosi drugačije opterećenje za zglobove i mišiće. Profesionalci ponekad imaju veoma malo vremena da prilagode kretanje i tehniku novim uslovima.

Tu je i putovanje. Promena vremenskih zona može da poremeti san i ritam oporavka, čak i kada između dva meča postoji nekoliko slobodnih dana. Istraživanja među profesionalnim teniserkama ukazuju na vezu između čestih putovanja, poremećenog sna i slabije fizičke spremnosti.

Ne postoji isti limit za svakog igrača

Na pitanje koliko turnira telo može da izdrži ne postoji univerzalan odgovor. Mlađi igrač bez istorije povreda možda može da podnese gušći raspored, dok će nekome ko se vraća posle operacije biti potrebne duže pauze.

Važni su stil igre, trajanje mečeva, kvalitet oporavka i broj prethodno odigranih sezona.

Teniser koji osvaja mnogo lakih poena servisom može da potroši manje energije od igrača čiji se mečevi zasnivaju na dugim razmenama. Ni godine same po sebi nisu dovoljne za procenu, jer dva igrača iste starosti mogu imati potpuno različitu istoriju opterećenja.

Zbog toga timovi sve više prate san, umor, bol, broj promena pravca i intenzitet treninga. Cilj nije samo da se povreda leči kada nastane, već da se prepozna trenutak kada je nastavak takmičenja rizičan.

Da li je kraći kalendar realno rešenje?

Sve više poznatih tenisera javno upozorava da pokušaj igranja svih velikih turnira nije održiv.

Rasprava više nije ograničena na nekoliko nezadovoljnih pojedinaca. Igrači traže veći uticaj na odluke o kalendaru, uslovima takmičenja i zaštiti zdravlja, a formiranje savetodavnog tela za razgovore sa grend slemovima pokazuje da je pritisak počeo da daje rezultate.

Ipak, skraćivanje sezone nije jednostavno. Turniri zavise od televizijskih prava, sponzora, prodaje ulaznica i dolaska najvećih imena. Manje takmičenja moglo bi da znači više odmora za elitu, ali i manje prilika za igrače izvan samog vrha.

Najrealnije rešenje verovatno nije određivanje jednog maksimalnog broja turnira za sve. Veći prostor za individualno planiranje, manje kazni zbog opravdanog odmora i pažljivije pravljenje kalendara mogli bi da donesu više koristi.

Tenis će uvek zahtevati izdržljivost, ali postoji razlika između naporne sezone i rasporeda koji tera igrače da biraju između bodova i zdravlja. Sve veći broj povreda pokazuje da je ta granica za mnoge već opasno blizu.