U Srbiji danas, crvena boja na zidu postaje teži prekršaj od razbijene glave na protestu. Dok vlast kažnjava simbole otpora, a ne počinioce nasilja, studenti iz Niša otkrivaju surovu istinu: u državi u kojoj je sloboda postala prekršaj, čak i boja može da postane pretnja.

U noći, kada su studenti u Nišu crvenom bojom obojili prostorije Gradskog odbora SNS, nisu samo ofarbali fasadu jedne političke partije, obelodanili su mnogo dublju i ozbiljniju istinu o današnjoj Srbiji. Boja nije napad. Boja je poruka. A poruka je jednostavna:  Krvave su vam ruke!

Dosta je političkog nasilja, zastrašivanja, partijskog parazitiranja i sistemske represije, nad onima koji misle drugačije.

U zemlji u kojoj se kriminalci šetaju slobodno, u kojoj ljudi s dosijeima odlučuju o zakonima, u kojoj tužioci ćute pred korupcijom, ali brzo reaguju kada im se ofarba zid, sve je jasno.

Pravosudni i policijski aparat ne radi u interesu građana, već u službi partije. Nije ni čudo što je narod u strahu, a studenti, deca, ovog društva postaju mete, ne jer su opasni, već jer su slobodni. Slobodni da misle, da govore i da se usprotive.

Ono što se desilo u Nišu, nije izolovan incident. To je nastavak sistematske represije, prema svakom obliku građanskog bunta. Momak iz Futoga koji je stao između razularenih SNS batinaša i publike na koncertu Beogradskog sindikata osuđen je na godinu dana kućnog pritvora, zbog čega?

Zato što nije želeo da ćuti dok se huligani bahate i gađaju ljude kesama s farbom. Ironično, njega je kaznila država, dok su stvarni napadači ostali nekažnjeni.  Zakon je u Srbiji selektivan ako si uz vlast, možeš sve, ako nisi, bićeš maltretiran.

U tom duhu, hapšenje niških studenata nije ništa drugo, do jasna poruka: Ne dirajte našu fasadu, iako vam uništavamo temelje društva.

Ako se crvena boja na zidu tretira kao težak prekršaj, a razbijene glave na opozicionim protestima ili seksistički napadi partijskih kadrova kao „izolovani incidenti“, jasno je da živimo u režimu koji više ne glumi demokratiju on je otvoreno represivan.

Policija, koja bi trebalo da štiti građane, ponaša se kao privatno obezbeđenje SNS. Tužilaštvo, koje bi trebalo da procesuira kriminal i korupciju, bavi se bojom po zidu. A sve to dok se deca progone, omladina hapsi, a čitava zemlja drži u vanrednom stanju straha.

Ali šta je zapravo opasnije: Nekoliko kapi crvene boje ili sistematsko uništavanje slobode? Šta više razara društvo: Protest bojom ili ćutanje pred kriminalom?

Zato podržavamo studente. Njihova hrabrost je glas svih onih koji više ne smeju da govore. Njihova boja pere ono što nas je godinama prljalo. Laži, nasilje i represiju. Ako smo stigli dotle da su najbolji među nama u zatvoru, a najgori u kabinetima, onda je krajnje vreme da se zapitamo. Hoćemo li svi postati saučesnici ili ćemo stati uz one koji više ne pristaju da ćute?

GrO NPS Niš;

Đorđe Stanković.