Danas se obeležava Prvi maj, Međunarodni praznik rada, kao sećanje na 1886. godinu kada je oko 40.000 čikaških radnika stupilo u štrajk, tražeći bolje uslove života, a nekoliko njih kasnije osuđeno na smrt.

Sto trideset godina kasnije radnike ne ubijaju, bar ne u civilizaciji oko nas, ali položaj ono malo radnika u Srbiji nije mnogo bolji nego u vreme kada se u Americi velikim demonstracijama borilo za osmočasovno radno vreme i plaćeni prekovremeni rad.

Status oko 900.000 radnika u tranzicionoj Srbiji nikada nije bio teži u poslednjih 20 godina, a radnici nikada neorganizovaniji.

Ne poštuje se osmočasovno radno vreme, ne plaća se prekovremeni rad, radnici rade i za državne praznike bez adekvatne naknade, zarade kasne po nekoliko meseci, a njihova visina od oko 20.000 dinara na jugu Srbije je – ponižavajuća.

SRAMOTA „ Jura “ otpustila ženu operisanu od karcionoma!

Servilni sindikati koji danas u Beogradu organizuju kao neke ekskurzijske proteste, postoje više sebe radi, a ne radi izneverenih, poniženih i obespravljenih radnika.

Nekadašnja gromada od sindikata, čiji smo svi članovi bili, Samostalni sindikat, sveo se na čuvara plaže u zimskom periodu, odnosno, ključara grandioznih zgrada kojima, mora se priznati, odlično gazduju jer donose profite. Obećavajući sindikat Nezavisnost otišao je u zaborav, novi dođu, bljesnu pa nestanu.

POSAO U SLOVAČKOJ: PREVARE I LAŽI Ispovest Leskovčanina koji je preživeo pakao – TREĆI DEO (VIDEO)

Zato nam je potreban neki novi sindikat sa hrabrim radničkim trubinima, kakav je nekada bio Toma Kostić u Leskovcu, koji neće klečati pred političarima, a gazde drhtati pred njim, neki novi 1. maj na kome će se masovnim protestima ukazati na robovski položaj radničke klase, koje većina stranih poslodavaca tretira kao brojeve a ne ljude. Neki novi 1. Maj koji će se praznovati zbog umora, a ne zbog očaja.

Potrebni su sindikati i tribuni koji će biti spremni da uđu u svaku fabriku, radnju, trgovinu, da svojim autoritetom primoraju i državu i poslodvace da poštuje one od čijeg rada žive, da povrate dostajanstvo radničke klase, koja od svojih nadnica ne može sebi i svojim porodicima da obezbedi više od dva hleba, litar mleka i pola kilograma mesa.

Epilog štrajka radnika „Jure“

U dezorganizovanoj i dezorijentisanoj državi proteklih godina radničkim pravima više su se bavili novinari i medijske kuće nego sindikati bez odgovora na bilo koji problem.

Mi ćemo ovoga puta podsetiti samo na ono na šta su novinari Jugmedie upozoravali, tamo gde smo uspeli da dođemo do bilo kakvih informacija, i tamo gde su uplašeni i istraumirani radnici bili spremni za saradnju, ali bez imena i prezimena.

UŽAS I TUGA Ubila se jer je prevarena za posao u Slovačkoj

Prvi smo u Srbiji ukazali na težak položaj radnika u korejskoj kompaniji “Jura”, priča težaka o kojoj su potom pisali i drugi mediji.

Pisali smo o maltretiranju i šikaniranju radnika u vranjskom Geoksu, ali i radnika u trgovinima gde gazda šamara zbog niskog pazara, o protestima otpuštenih i otpisanih radnika u Nišu i Pirotu…

Pisali smo i robovskom radu naših ljudi, koji su u nedostatku posla u Srbiji bili primorani da “lebac” potraže u Češkoj i Slovačkoj, u srcu Evropske unije, a gde su tretirani kao neljudi. Bili su to prvi novinski tekstovi u Srbiji, koje su, opet, preuzele velike medijske kuće.

Zbog mobinga morao da ode iz škole

Pisali smo o mobingu, masovnoj pojavi, o suđenjima na kojima se teško dokazuje ovo krivično delo, na suđenjima na kojima sudeći sudija ne krije naklonost prema poslodavcu, jer, ko zna, možda ćemu taj moćni direktor zatrebati jednoga dana, o inspekcijama koje, uprkos svemu, ne pronalaze problem i ne kažnjavaju poslodavce.

ISPOVEST RADNICE „GEOX-a“: Šefica nas maltretira i naziva retardima

Naše stranice otvorene su i dalje za sve nepravde prema radnicima, ali novinari nisu tu da rade posao sindikata i da, umesto države, koja više brine o profitu investitora, kako se sada nazivaju poslodavci, nego o praznom džepu svojih obespravljenih građana.

  OČAJ Novi protest starih obućara

Novinari samo ukazuju, a to što se danas u Srbiji takvo ukazivanje naziva izdajstvom posebna je priča, i što puko ukazivanje, bez reakcije sindikata i države ne menja situaciju. Primer je “Jura” u Leskovcu gde ni godinu dana kasnije nije osnovana sindikalna organizacija, a oni koji su pokušali su otpušteni, a o potpisivanju kolektivnog ugovora nema ni govora.

Milica Ivanović