Trg je otvoren prostor okružen kućama koji se obično nalazi u srcu tradicionalnog grada i na kojem se okuplja zajednica. Često su na trgu važne ustanove. Trgovi su prikladni za trgovinu, koncerte, političke skupove i druge događaje koji trebaju široki i otvoreni prostor. Kako su obično u središtu grada, trgovi često imaju prodavnice i butike. Trg često ima fontanu, spomenik ili kip.

Prepoznaćete, naravno, da je ovo defincija trga sa Vikipedije, a o trgu i trgovima pišem zbog aktuelne situacije u Leskovcu jer ne pamtim da je bilo gde na jugu Srbije došlo do polarizacije “zajednice” oko gradnje trga. U Surdulici su se Surduličani pre nekoliko godina radovali gradnji trga sa tri fontane i tek ponekom niskom lišćaru u betonskim žardinjerima, u Nišu “kod konja” samo beton i fontana, maleni i siromašni Bojnik je još u vreme komunizma dobio svoj trg, Medveđa takođe, Lebane, pa čak i najmanja opština Crna Trava ima svoj trg. I nigde tamo nema drveća niti trave i niko se nikada nije bunio.

Ne znam da li su se svojevremeno bunili stanovnici starih evropskih, azijskih, pa i afričkih gradova zbog gradnje trgova ili stari Rimljani, ali po fotografijama se može zaključiti da ni na jednom od njih nema trave, a drvo je statistička greška. Ja mogu da govorim samo o onim trgovima koje sam lično videla. Na primer, malo primorsko mesto Piran u Sloveniji, okruženo palmama i drugim drvećem, na svom trgu ima samo monumentalni spomenik, ne sećam se kome je posvećen, i beton, čak su i klupe betonske. Ali to je u večernjim satima najposećenije mesto a tokom dana sevaju selfiji.

Ceo centar Beča je, na primer, ispunjen betonskim trgovima i spomenicima, London, Prag, Budimpešta, delimično i Pariz, ali Pariz je nešto sasvim drugo, jedinstveni grad na svetu.

Neko će reći o čemu se ovde radi i kakve veze ima Leskovac sa trgovima u svetskim metropolama, jer mi smo Leskovčani jedinstveni, najbolji, najpametniji, mi hoćemo trg sa drvećem i travom. Eto, toliko se brinemo o zaštiti životne sredine, iako bezdušno bacamo papire na ulici i tolerišemo divlje deponije ispred svojih kuća, brinemo o zelenilu, a noću lomimo tek zasađene mlade stabljike koje bi trebalo da porastu i da naša pluća dišu kroz njihove krošnje.

Pa pišem zato što niko nema hrabrosti da kaže: Trg – jednako beton, trg jednako – spomenik, trg jednako – fontana, klupe, lampioni i viseće cveće,  da kažem da je najveća glupost na svetu tražiti da na trgu ima drveća i trave, odnosno, zelenila. A deo Leskovčana upravo traži takav trg, ili ga uopšte ne traže kako se ne bi uništila trava, i uporno se protive seči drveća na budućem trgu iako na prostoru na kome se planira trg, između dve robne kuće i trotora pored Bulevara oslobeđenja, nema ni jednog drveta osim ona dva tri pored kafića, već ima samo trave i cveća i najružnije parkirališta koje su moje oči videle. Park s drvećem ostaje i on nije u nikakvim planovima u vezi s trgom.

Dakle, da se ja pitam, a naravno ne pitam se, napravila bih na onom malom parčetu zemlje upravo trg kakav imaju srpski i svetski gradovi. Da ponovim, betonski trg sa spomenikom, na primer spomenikom najhrabrijem i zaboravljenom junaku, a sa naših prostora – Nikoli Skobaljiću, ili više spomenika, budući da je ovaj grad tokom turbulentnih vekova iznedrio i zaboravio naučnike i junake, humaniste i idealiste. I da mene neko pita, spomenik Tomi Zdravkoviću ne bih sklanjala pored reke, već bih ga kao preostala dva povukla unutar parka.

A što se zelenila tiče, moram da se složim sa onim Leskovčanima koji primećuju da manjka u centru. Zato umesto trave koja će biti uništena, a izgleda da neće, jer najnovija vest je da će biti 30 posto više zelenila na trgu, što mi je sasvim nelogično, jer onda to neće biti trg, već neka čudna smesa, postoji 1001 varijanta kao kompenzacija.

Tako bi, na primer, trebalo povećati broj sadnica u gradskom parku pored budućeg trga jer deluje prilično šturo uprkos tome što se godinama obećava njegovo obogaćivanje. Bar ja ne vidim nove mlade sadnice. Drvoredi pored trotoara su nam više nego siromašni, a sa onih trotora duž Mlinske ulice, da se ja pitam, počupala bih sve “Milenkove puzavice”,  polusasušene na šipkama, i vratila drvored, kome, istini za volju, trebaju decenije da poraste kao nekadašnji. Mesta za zelenila, odnosno za drveće ima i na dečijim igralištima, koja mogu da budu okružena zelenim krošnjama, mesta zapravo ima na svakom koraku i za drveće i za travu. Ima mesta, samo treba poraditi i na kratkoročnom i na dugoročnom planu ozelenjivanja Leskovca.

I ne mogu a da se ne zapitam zašto su se leskovački urbanisti, jedan ili više njih odlučili za prekomerno zelenilo, odnosno za travu i drveće na budućem, praktično do bola stešnjenom trgu, a lokalna vlast prihvatila takvo rešenje?

Istine radi, na fotografijama projekta budući trg okružen sa svih strana oivičenom travom i drvećem a ispod klupe izgleda prelepo, na šta me sve vreme dok pišem upozorava koleginica, i ako se baš tog rešenja budu pridržavali graditelji, biće to jedan od najlepših centara u gradovima na jugu Srbije, pa su mi s toga nejasne bundžije i potpisnici peticije. No, ovakvim kombinacijama mogu da se igraju bogati i prostorno veći gradovi koji imaju i prave trgove, a mi mesta za sedenje pod hladovinom imamo u onom delu parka koji se ne dira, i malo niže na Širokoj Čaršiji, gde je drveće okruženo klupama, a gde je tokom gradnje takođe bilo kritika i otpora.

Ali, ovde se izgleda ipak gubi iz vida da se radi o prvom centralnom gradskom trgu koji služi, kako stoji u definiciji trga, za okupljanje zajednice. A kada se naša zajednica bude okupljala na budućem trgu čija gradnja bi trebalo da počne najesen, moraće da pazi na svaku vlat trave i na svaku mladu sadnicu, jer taj trg više liči na nedostajaće šetalište, pa tako Leskovac neće dobiti klasičan trg kao što imaju gore pobrojani gradovi. I ne, naravno, samo oni.

Ja sam samo jedan, odnosno, jedna građanka od oko 140. 000 stanovnika Leskovca, a 100 ljudi 100 ćudi i duplo više mišljenja i želja, pa sve gore napisano shvatite kao nešto što je napisala jedna iz mnoštva glava.