U vremenu u kojem se književna scena često raslojava između glasnih pojedinaca i tihih, gotovo nečujnih poetika, retko se dogodi susret koji prevazilazi granice sujete i ličnih poetika. Upravo takav jedan susret zabeležen je u knjizi neobičnog i simboličnog naziva Preklad (poetski triptih), zajedničkom delu trojice pesnika koje ne povezuje samo stvaralaštvo, već i jedna dublja, gotovo arhaična nit razumevanja poezije kao ognjišta.

Ova knjiga, izašla iz štampe kao posebno izdanje „Dijak“, Slobodana Jovića nosi u sebi nešto što savremena književnost često zaboravlja, a to je zajedništvo. U njenom središtu nalaze se tri pesnička glasa: Rade Tanasijević, Dragan Marković i Dragan Veličković, pesnik iz Velike Sejanice kod Leskovca, čije prisustvo u ovom izboru deluje kao tiha, ali značajna protivteža već afirmisanim imenima.

Veličkovićev glas donosi notu iskrenosti i začuđenosti pred sopstvenim mestom u ovom poetskom sazvežđu. Njegove reči, ostavljene u izvornom obliku, svedoče o retkoj vrsti skromnosti koja danas gotovo da ima poetsku vrednost samu po sebi.

„Ne znam kako sam se našao u ovom sjajnom društvu ali sam bio baš iznenađen i naravno počastvovan kad su mi uputili poziv za saradnju. Svi su priznati i vrlo poznati u tom svetu možda u deset trenutno najboljih pesnika u regionu. Rade je dobitnik Žičke hrisovulje, Dragan nagrada Srpske akademije nauka Branko Čopić, izdavač Slobodan ujedno i pesnik dobitnik Mešine nagrade, Luka Tilindžer koji je radio korice dobitnik je značajne nagrade za ilustraciju. Hoću da kažem lepo društvo, osim mene anonimnog“, kazao je za juGmediu skromni pesnik Dragan Veličković.

Upravo ta „anonimnost“ o kojoj govori Veličković, u kontekstu ove knjige dobija novo značenje, ona postaje prostor slobode, mesto sa kojeg poezija može da govori bez tereta očekivanja.

Naziv knjige nije slučajan. „Preklad“, gvozdeni predmet sa ognjišta, nekadašnji čuvar vatre i topline ovde prerasta u snažan simbol.

Kao što je nekada držao drva i žar, tako i ova knjiga drži stihove, raspoređene pažljivo, gotovo ritualno, kao da se pred čitaocem ne nalazi samo zbirka pesama, već i jedno savremeno ognjište jezika.

Posebnu težinu ovom simbolu daje i istoimena pesma Radeta Tanasijevića, čiji stihovi zvuče kao proročki zapis o samoj knjizi:

„Nađosmo se nas tri lude,
naslagasmo preklad snova
suvim drvcem svakim vrvcem
mekom šuškom i iverjem
ukupismo čekijama cera graba i granice
ukresasmo naložismo
sad u pesmi grejemo se“.

U tim stihovima prepoznaje se suština projekta. Tri pesnika kao tri „lude“ koje grade sopstveno ognjište od snova, reči i iskustva.

Vizuelni identitet knjige, koji potpisuje Luka Tilindžer, dodatno naglašava tu vezu između starog i savremenog, dok urednički rad i izdavačka vizija Slobodana Jovića daju celini oblik koji nadilazi običnu zbirku, ovo je poetski triptih u punom smislu te reči.

Preklad je, stoga, više od knjige. To je susret, retko viđen, gotovo zaboravljen u kojem se različiti glasovi ne nadmeću, već nadopunjuju. U vremenu kada je književnost često arena, ova knjiga podseća da ona može biti i ognjište.

A čitalac? On je pozvan da priđe bliže. Da se, makar na trenutak, ugreje.