Božja volja je, kažu, bila da Jela i Voja Marković iz Vladičinog Hana ostanu samo sa jednim detetom, jedinicom ćerkom, kojom se i danas ponose, ali radujući se i uživajući i njenom odrastanju, pa udaji, nisu ni slutili da će im se život, i njima i njoj i njenom suprugu, pretvoriti u pakao rođenjem prvog unuka.

Njihova kći je, naime, imala poteškoće pri porođaju pa je beba izvučena vakumom i tom prilikom je oštećena glava bebici. On danas ima 27 godina i boluje od cerebralne paralize. Nikada nije mogao nda izgovori ni jednu reč, a motorika je u startu onesposobljena.

„Pri porođaju je došlo do krvarenja u glavi i krv je prelila i oštetila deo mozga. Možda danas ne bio u ovakvom stanju da su ga iz bolnice odmah uputili u KC Niš, ali su ga držali dva dana tako. Lekari iz Niša su nam rekli da smo – zakasnili“, priseća se deda Voja.

Njegova kći i njen suprug su kasnije dobili još jednog sina, lepog i naočitog mladića koji studira u Nišu i planira da se posle studija vrati u rodni grad.

„No mojoj ćerki i zetu je sa starijom sinom u kolicima do njegove dvadesete godine život protekao na relacijama banje – bolnice. Ništa nije dalo vidljive rezultate, a imao je i dve operacije. Jednom su ih čak i prevarili jer su neki ovde pričali da za ovu bolest ima spasa u Ukrajini. Međutim, bila je to klasična prevara koja ih je koštala više od 7.000 evra“, prisećaju su dvoje penzionera u strmoj kaldrmisanoj Ulici Jurija Gagarina iznad centra samog Hana.

Ćerka i zet žive u stanu od 50 kvadrata u Hanu i to na trećem spratu, a kako i oni stare sve je teže da se njihov sin i kolica unesu na toliko visinu.

Kada je lokalna samouprava Vladičinog Hana dobila projekat od Evropske unije od skoro milion evra i raspisala konkurs za pomoć osobama sa invaliditetom, Voja je konkurisao jer se oduvek znalo da će ćerka i zet živeti u njihovoj kući, a mlađem sinu će ostati stan.

„Za divno čudo, došli su ljudi iz Helpa (Help je realizovao projekat p.n.), i tražili da im kažemo šta nam treba da bi našem nepokretnom unuku život u našoj kući bio udobniji“, objašnjava Voja.

Dobili su mnogo, ali ono čemu se najviše raduje jeste rampa, iako kuća Markovića nema mnogo stepenika.

„Pored rampe, zamenili su nam ceo krov i postavili oluke, u sobi gde će unuk boraviti promenili pod, deo stolarije, a dobili su i novi šporet na drva koji odlično greje“.

„Ovo je samo iskrica u našem paklu, zbog čega sam zahvalna što se neko setio muke roditelja i te dece, a svi smo prošli kroz pakao. To je onaj period šoka, pa period nade i period beznađa. Najteže mi je što ne mogu ćerki da pomažem jer sam slaba posle preležane korone“, priča baka Jela koja za svog bolesnog unuka kaže da nije videla pametnije dete od  njega, ali dete koje očima govori.

Stavovi izneti u podržanom meijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.