SAGA O PORODICI DRAGOVIĆ IZ LEBANA

U oduzetim kućama osnivača Lebana Milutina Dragovića spava istorija

Sve do 1920. godine Lebane je bilo malo veće neuređeno selo, a današnja glavna ulica trasirana je te godine po ideji Milutina Dragovića, doseljenika iz Crne Gore, čiji je buran život, surovo okončan, dostojan jednog romana. Kao osnivač varoši Lebane on i njegova mnogobrojna porodica, ostali su u sećanju samo pojednim starijim Lebančanima i retkim istraživačima.

Na život i delo osnivača Lebana, tog političkog gorostasa, kapitaliste i na njegovu braću i sinove, podsećaju danas tri kuće malo dalje od centra, u ulicama Stojana Ljubića i 8. Novembra. Iako su dve od njih potpuno ruinirane, one svojim oronulom lepotom i monumentalnošću u sebi kriju porodičnu i deo istorije Lebana i podsećaju na bogatstvo, gospodstvo i dostojanstvo.

Jedan od onih koji pamti i koji je proučavao taj period jeste Zoran Turanjanin iz Lebana, koji je za sada jedini izvor JuGmedie.

„Na ideju da se Lebane uredi kao varoš sa glavnom ulicom došao je upravo Milutun Dragović, a njegovu ideju, kao uticajnog Lebančanina i kraljevog senatora, podržao je sam kralj Aleksandar Karađorđević. Po kraljevom dekretu zantalije sa svih strana, iz Leskovca, Niša, Jagodine i Smedereva dobijale su besplatne placeve i podizali spratne kuće duž trasirane glavne ulice. Bile su to kuće sa prizemljem u kome su bile radnje i spratom, prostorije za stanovanje, kakvih i danas ima u toj ulici“, priča Turanjanin.

Pored te pogodnosti, zanatlije su istom uredbom bile oslobođenje poreza na tri i pet godina, u zavisnosti od vrste zanata, ono što se danas ne može ni zamisliti.

Skoro tipske kuće na današnjoj glavnoj lebanskoj ulici zidale su se cele decenije, što dokazuje i napis na jednoj od njih, sazidanoj 1929. godine.

Na naslovnoj i ovoj fotografiji je kuća Jove Dragovića

Milutun Dragović je imao i dva brata, Miloša koji je na Sorboni završio učiteljski fakultet i Mihajla, koji se nije doselio u Lebane već ostao na imanju u selu Obilić u Pustoj reci, gde su Dragovići prvobitno svili porodično gnezdo kada su odlučili da napuste rodni Nikšić. Mihajlo je, po saznanju Turanjina, bio učesnik Topličkog ustanka.

Milutin je imao dva sina, Jovu i Boška i dve kćeri – Maricu i Milevu. Miloš i njegova supruga nisu imali decu pa su usvojili devojčicu.

Milutin i Miloš svoje, za to vreme, raskošne kuće nisu sazidali u glavnoj ulici, nego preko reke Jablanice s leve strane idući od Leskovca, kod današnjeg mlina, takođe napuštenog. Tamo gde je Milutin izgradio imperiju: Mlin, hladnjaču, hangare, a iznad svega toga, do vrha brda, prostirao se vinograd na kaskadama.

„Posle rata sve su im oduzeli sem jedne, Miloševe kuće, koja je bila skromnija, pa su je posle vratili njegovoj ćerki Mili“, objašnjav naš sagovornik.

Kuća koju je sagradio učitelj Miloš Dragović

Kuća koja i danas svojom lepotom dominira u Ulici Stojana Ljubića je u raspadanju. Samo njeni obrisi i stepenište na dva ulaza pokazuju da je rađena sa ukusom i stilom karakterističnim za period između dva svetska rata. Ona je posle otimačine imala neku drugu svrhu, pa je prodata privatnom vlasniku i trenutno je opet na prodaji. Cena joj je, kako nam kažu u komšiluku, 30.000 evra.

„To je kuća Milutinovog sina Jove, ekonomiste koji je zajedno sa Boškom pomagao ocu. Milutinova kuća je bila mnogo raskošnija i mnogo veća i nalazila se pored ove kuće, ali je kasnije srušena i tu su sada neke firme“, priča Turanjnain pokazjući rukom mesto nekadašnjeg raja osnivača varoši Lebane.

This slideshow requires JavaScript.

Malo niže, u Ulici 8. Novembra je još veća kuća porodice Dragović, ali vašem novinaru ostalo je nejasno da li je to Boškova kuća, drugog sina Milutina Dragovića. U njoj žive tri porodice koje su podeljenu kuću otkupili od prvih posleratnih stanara, useljenih u tuđoj kući. Iako se u njoj odvija život, ni ona nije u sjajom stanju, a jedan od stanara nije ništa znao o istoriji kuće-lepotice.

This slideshow requires JavaScript.

Pored one prve raskošnije kuće na prodaju,  je bivša kuća Milutinovog brata Miloša. To je oduzeta pa vraćena kuća Mili Dragović, usvojenoj Miloševoj ćerki iz Topuskog s rođenim prezimenom Rudan, pa sagovornik JuGmedie kaže da neki, koji znaju lebansku istoriju, veruju da je Mila u nekom srodstvu s hravatskom književnicom Vedranom Rudan. Mila se nije udavala. Radila je kao čistačica u Domu zdravlja i umrla u toj kući koja je kasnije prodata.

Milutin Dragović je bio, kako su ga tada u Lebanu zvali, kraljev senator.

„On je kao uticajni političar stalno dobijajo mandat senatora na izborima ili po izboru samog kralja. Pričalo se da je Milutun jedan od onih koji je razotkrio Apisovo planiranje o ubistvu Aleksandra, pa je kao takav imao veliko poverenje kralja Jugoslavije“, priča Zoran Turanjanin.

Još stoji i četvrti, verovatno pomoćni, objekat Dragovića, koji je posle rata bio dom za ratnu siročad, a sada ima neku drugu namenu.

Poslovi oca i sinova nisu bili skoncentrisani samo na Lebane, već i na Leskovac, Skoplje i na Zagreb.

A onda je doša Drugi svetski rat, pa posle njih komunisti i godina 1944.

Milutin je stradao negde u Istočnoj Bosni, tamo gde je, pored onog u Sloveniji, bilo najveće stratište pristalica kraljeve vojske. Njegova supruga i ćerke nisu do kraja života saznale gde mu počivaju kosti. Tako su se partizani odnosili prema velikanima jer je istorija počinjala od njih.

Miloš, koji je kao učitelj osnivao škole u opštini Lebane, streljan je u Slavniku, poznatom stratištu u ovom delu Srbije, iako je politički bio suprostavljen bratu radikalu i naginjao ka Komunističkoj partiji. Njegova nesreća bila je, čini se, to što je bio brat kapitaliste.

Milutinovi sinovi Jova i Boško, iako nedužni, morali su da beže iz Lebana i iz Srbije.

Iako runirana, kuća Jove Dragovića upečatljiva je i sa daljine

„Jova, Boško i moj otac Tadija krenuli su vozom iz Leskovca da beže. Cilj im je bio London. No, njihova sestra Marica ih je sustigla i nagovarala da se vrate, s obzirom da je dobila obećanje tadašnjih istaknutih komunista u Lebanu da ih neće dirati jer zaista nikakvu krivicu nisu imali. Dragovići su, na primer, za vreme rata pomagali partizane, davali im brašno iz svog mlina. Jova nije poverovao u obećanje novih vlasti pa je produžio, a Boško i moj otac, nažalost, jesu. Vratili su se i streljani su u Slavniku, tamo gde je streljano oko 30 Lebančana. Jova je stigao do Londona. Umro je 1956. godine. Dece nije imao jer mu je sin jedinac Petar nastradao u Zagrebu“, priseća se Turanjanin.

Ćerke Milutina Dragovića, kraljevog senatora, su ostale u Lebanu. Mileva se, po sećanju Turanjinina, kasnije iselila sa decom u Beograd i ona ima žive potomke, sinove Stevana i Slobodana i ćerku Grozdu, kao i unuke. Marica je ostala u varoši koju je osnovao njen otac i tu je sahranjena. Imala je sina Boru koji je bio direktor bolnice u Aleksincu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Imala je i ćerku Bosiljku, lekar po profesiji. Naš sagovornik misli da je još živa. Ona ima sina jedinca, koji je jedno vreme živeo u Londonu.

„Ne znam da li se je vratio“, kaže.

Na ovom mestu i još na širem potezu bila je kuća osnivača Lebana i njegov mlin, hladnjača i druge zgrade

Milutinov sin Boško je imao ćerku Vidicu koja je živela u Užicu. Bila je profesor srpskog jezika.

„Ono što znam jeste da Miulutin Dragović, odnosno, njegova deca, imaju žive potomke, i svi oni su podneli zahtev za povraćaj imovine. Međutim, izgleda da od toga nema ništa, bar ja ne vidim da se nešto dešava oko toga“.

A u tri, odnosno, četiri kuće Milutina Dragovića i njegovih sinova već 101 godinu spava istorija. Potamneli zidovi, i oštećeni visoki plafoni prostranih soba i podruma, suvih kao barut, ne mogu da pričaju.

Podrum oronule kuće suv kao barut jer su graditelji još tada znali da naprave dobru izolaciju

Jer u ovoj priči nema sećanja i emocija živih potomaka, već činjenica iz druge ruke, od kojih, ostavljamo mogućnost, neke i nisu tačne.

Zato pozivamo potomke osnivača varoši Lebane Milutina Dragovića da se jave redakciji JuGmedia, ako kojim slučajem ova saga stigne do njih.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

4 komentara

  • Prema Zakonu o vracanju oduzete imovine I OBESTECENJU, kuce koje je drzava prodala novim vlasnicima zbog clana 10. Zakona kojim se uredjuje nacelo zastite sticaoca, ostaju novim vlasnicima.
    Za te kuce stari vlasnici dobijaju novcano obestecenje.
    Privatna svojina se ne vraca u naturi. Moze se vratiti samo drzavna, drustvena, pa cak I zadruzna svojina, ali privatna ne. To je opste poznata zakonska cinjenica koju svaki (bolji) advokat zna I tu nije nista sporno.
    Veliki problem koji stari vlasnici imaju je u proceni od strane drzave koliko je nesto vredelo I koji iznos treba isplatiti starim vlasnicima. Takodje drzava je ogranicila koji je maksimalni ukupni novcani iznos koji mogu dobiti stari vlasnici. Cak iako im je oduzeta imovina visestruko procenjenja, oni mogu dobiti samo taj maksimalni zakonski iznos. Zaista nelogicno I nimalo fer ponasanje drzave prema starim vlasnicima.

  • Odlican tekst.

  • Nećemo iz mraka ugledati svetlost na kraju tunela a još manje svetlu budućnost dok nam je prošlost „zabranjena“, dok je ignorišemo, zaboravljamo, i dok se prema njoj odnosimo sa neuvažavanjem i nepoštovanjem. Možemo da se s njom ne slažemo i da nam nije po volji ali nemamo prava da je gazimo, skrivamo i brišemo. Prošlost ne sme biti tabu tema. Zašto? Zato što je ona putokaz u budućnost. Kako da znamo jesmo li na pravom putu ako nemamo „kartu“ prošlosti. Ne kaže se tek tako da je istorija učiteljica života i da bez prošlosti nema budućnosti. Ko ne mari za prošlost budućnost mu je neizvesna. Ako znamo i ne zaboravljamo greške iz prošlosti nećemo ih ponavljati. Uz to prošlost nam daje snagu, čeliči nas, daje nam identitet… lice. Znamo ko smo i šta smo. Kako da uvažavamo sebe i kako da nas drugi uvažavaju ako sami ne hajemo za prošlost i za druge. Nikako nije uputno da se prošlost sakriva i gura u stranu. Ako smo kao država i društvo bili grešni treba se suočiti s tim. To nije lako ali je nužno. Tako ćemo imati budućnost sa manje briga i manje tovara tajni. Budućnost će nam biti vidljivija i sigurnija bez tog balasta.Tek tada će se pojaviti svetlost na kraju tunela. Pre toga ne, koliko god nas vlast uveravala da smo zakoračili u svetlu budućnost i u ‘Zlatni vek’.

  • Koja „slucajnost“ da sada pisete o otetim kucama.

vaš komentar