Bosanka Gligorejević jedna od tri takozavnih preduzetnica u maloj Crnoj Travi vlasnica je, zapravo, prodavnice mešovite robe. Ranije ih je, kaže, bilo više, sada je ostala samo njena.

„Ne isplati se više, ljudi nemaju para, ali još mi nije vreme za penziju, drugog posla nema, pa tavorim nekako. Ovde sam rođena, kasno mi je idem iz Crne Trave“, priča.

„Ovde se kupuju, objašnjava, samo hleb, mleko, cigarete i novine. Retko još po nešto“, priča dok mi prebrojavamo druge proizvode na polupraznim rafovima, među kojima su najviše slatkiši.

Iako nema novca, kako kaže, u prodavnicu ulazi čovek srednjih godina i kupuje šest vekni svežeg belog hleba. „Imate veliku porodicu“, komentarišem ne bi li ga privolel ana razgovor.

„Ne, živim sam, ovo kupujem za kokoške“, kaže i ostavlja nas zbunjene jer je prethodno rekao da živi od socijalne pomoći.

Bosanka kaže da Crnotravci pazare u Vlasotincu, Leskovcu i Nišu, u većim marketima. „Kako, pitam, kada nema novca?“. „Ne znam“, odgovara.

Gligorijevićevu pitamo kakvi su uslovi za investiranje u Crnoj Travi. Kaže da joj nije poznato, ali ipak konstatuje: „Ko ima ideju i petlju, može da proba, no mnogo se ljudi iselilo odavde“, veli.

Ima dvoje dece. Ćerka se udala i ostala da živi u Crnoj Travi. Zaposlena je. Sin je završio studije u Nišu i ostao tamo da živi.

Inače, u Crnoj Travi trenutno radi pogon fabrike „Jumko“ sa 32 radnika i Fabrika vode sa desetak radnika.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinasirala opština Crna Trava. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva