Tokom pandemije izazvane virusom Kovid-19, procesi rada u ekstraktivnoj industriji pretrpeli su brojne promene u radu uglavnom kao rezultat mera koje su morale da se sprovedu, kako bi se sprečilo širenje bolesti.

Suočavanje sa uslovima rada koje je nametnula pandemija, novonastalim uslovima i situacijama radnicima zaposlenim u rudarskoj industriji nije bilo lako, ali ni rukovodstvu preduzeća nije bilo lako da odluči koji vidreorganizacije je najbezbedniji i najracionalniji kako bi se sprečio gubitak profita, a samim tim i radnih mesta.

Kompanije koje su se dobro nosile sa uslovima pandemije shvatile su da su radnici kapital kompanije. Njihovo bolovanje i izolacija koštali su ih mnogo više od obezbeđivanja sigurnijih radnih uslova bez smanjenja kapaciteta ili potpunog zaustavljanja proizvodnih procesa. S druge strane, imale su priliku da konsultujući radnike revidiraju odluke i da uvedu nove izmene, čime su svoje zaposlene uključili u proces i samim tim stekli njihovo poverenje.

Međutim, to nije bio slučaj svuda. Bilo je ionih preduzeća koja nisu uključivala radnike u procese reorganizacije procesa rada, niti su ih obaveštavala o donetim odlukama.

Ipak, na ovaj proces uticala je i treća strana – politike vlada zemalja. U suštini, na nacionalnom nivou u svim zemljama vlade su u velikoj meri definisale mere podrške sektoru. Takve mere, iako je postojala tendencija da ih zemlje doslovno „prepisuju” jedne od drugih uz odgovarajuće prilagođavanje stvarnim potrebama, u nekim zemljama ipak nisu dale pozitivne rezultate i dovele su do gubitka radnih mesta. Razlog je najčešćeto što nisu u dovoljnoj meri ispitale potrebe unutar sektora, kao i na nivou preduzeća; stav im je bio da pomognu kompanijama da isplate zarade umesto da uvedu mere za podršku produktivnosti sektora i zadržavanje poslovne aktivnosti. Kasnije, uprkos tome što su kompanije pokušavale da održe radna mesta i plate, to je rezultiralo demotivacijom radnika, a u određenom periodu nakon početka pandemije i „izgaranjem“ radnika koji su bili na poslu i morali da rade mnogo više kako bi se nadoknadio nedostatak radne snagetj. radnikakoji su bili na bolovanju, u (samo)izolaciji ili su koristili neku drugu meru koja isključuje fizičko prisustvo na radnom mestu.

Tokom prvih pandemijskih godina imali smo priliku da naučimo brojne lekcije o funkcionisanju preduzeća i sektora u nestandardnim uslovima, a danas imamo priliku da analiziramo koje su se prakse pokazale kao dobre, a koje kao pogubne po ekstraktivni sektor. Naravno, ostaje odgovornost samih kompanija da li će ovo znanje i iskustvo iskoristiti da unaprede svoje

poslovne aktivnosti i ojačaju svoju poziciju u industriji, ili će ostati u nepromenjenom položaju i dugoročno izgubiti tržišni udeo koji su do sadaimale.

U periodu od februara 2021. do oktobra 2022. godine, uz finansijsku podršku Evropske unije, realizuje se projekat „Podrška uključivanju radnika u suočavanje sa posledicama krize usled korona virusa“ između predstavnika sindikata i poslodavci iz Bugarske, Grčke, Makedonije, Poljske, Rumunije, Srbije i Španije.

Ovo su glavne preporuke i zaključci:

Jačanje socijalnog dijaloga je od izuzetnog značaja. Konstantno treba preduzimati akcije u pravcu obezbeđivanja ravnopravnog odnosa između svih socijalnih partnera. Pored toga, potrebno je i uvođenje efikasnog procesa nadzora i praćenja, kao i stalne procene (vrednovanja) uslova rada, u cilju njihovog stalnog unapređenja.

Neophodno je raditi na unapređenju međuljudskih odnosa unutar samih preduzeća, unutar sindikata, kao i na opštem unapređenju odnosa radnika i poslodavaca.

Neophodno je uvesti određene mehanizme koji će biti usmereni na povećanje motivacije zaposlenih za sam rad, koji će biti trajnog karaktera i biće potrebno da se stalno nadograđuju kako bi imali pozitivne efekte.

Svako preduzeće u svojim okvirima mora raditi na poboljšanju bezbednosti i zdravlja radnika. U tom kontekstu, preporučuje se podizanje nivoa higijene i lične zaštitne opreme, stalno vršenje procena u vezi sa kriznom situacijom, ali i bezbednosti radnika uopšte, kao i donošenje odgovarajućih mera, u oblik odluka, pravilnika i sl. koji će biti prilagođen za svako preduzeće posebno.

Ne treba zanemariti zaštitu životne sredine – zato odluke kompanija treba da budu usmerene na obezbeđivanje ciljeva zelene agende, odnosno smanjenja emisije ugljen-dioksida.