Ulica Svetozara Markovića, između dva rata Vojvode Putnika, skoro ceo jedan vek bila je ulica u kojoj je pulsirao trgovački i privredni život, srce grada Leskovca, a danas je to ulica prepuna radnji sa second hand robom, pa se među Leskovčanima već ustalio drugi naziv – Ulica Second hand-ova.

Samo u toj ulici, od nekadašnje zgrade JNA do bolnice načičkano je desetak radnji sa polovnom robom, još toliko u nekadašnjoj Niškoj ulici, a u celom gradu je tridesetak takvih radnji, koliko skoro i butika sa novom modernom garderobom.

Duž te ulice nestale su zantalije koje su imale posao sve do devedesetih godina prošloga veka, a samo jedan grnčar i jedna prodavnica pogrebne opreme podsećaju na tragove starih leskovačkih zanata i zantalija. Poneka apoteka, koje se na svakom koraku otvaraju, jedna kafana, prazni lokali i prepuni butici second hand radnji.

Trgovina cveta

“Oni su jedini koji u našoj ulici dobro posluju. Radnje su im pune, zbog njih je moj posao doživeo debakl”, priča vlasnica radnje za hemijsko čišćenje Dragana Cvetković, koja je tu od 1968. godine i koja pamti vreme zanatlija.

“Dominirale su obućarske radnje, kazandžije, bila je tu radnja za popravku harmonika, Sima poslastičar, Leka stolar, državna pekara, pa još jedna pekarska radnja čika Bocetova radnja, bio je i jedan limar”, pokušava da se seti vlasnica radnje za hemijsko čišćenje.

Vlasnici i zakupci radnji sa polovnom robom kažu da im ne ide loše i da su im radnje uvek pune, mada se u razgovoru pomalo i žale na skromnu zaradu.

Kupovina polovne robe, iz druge ruke, vezuje se se za siromašni sloj stanovništva, ali od prodavaca čujemo da to nije baš tako.

Kupuju i učeni ljudi

“Oko 50 posto mušterija pripada učenom sloju ljudi. Kupuju profesori i profesorke, doktori i doktorke, čak ovde dolaze i mnogi direktori gradskih firmi. Jedino ne viđam vlasnike privatnih firmi. Drugu polovinu kupaca ipak čini sirotinja i to uglavnom ona gradska koja nema ili je ostala bez posla”, objašnjava trgovkinja sa desetogodišnjim iskustvom u preprodaji polovne garderobe.

Najeftiniji deo garderobe ovde su majice od 50 i 100 dinara, najskuplje očuvane jakne i sakoi, čija se cena kreće od 500 pa do 1500 dinara.

“Dve dukserice kupio sam za 300 dinara, a takve dukserice kod nas u bolnici prodaju po 10 evra po komadu. Kupe ovde pa preprodavaju”, priča medicinski tehničar iz obližnje leskovačke bolnice.

Gde (ne)kupiti klasičan ženski džemper?

Druga prodavačica, priča da ima i onih koji se stide, ali ipak uđu u prodavnicu. Zažmure na ulazu i izlazu, ali obave kupovinu. Jedna doktorka mi je pričala da je mesecima pazila da je neko ne vidi od prijatelja, no vremenom je uspela da prevaziđe stid, pa je sada prva na vratima kada u ponedeljak stigne nova isporuka”, priča prodavačica dok slaže razbacanu robu posle naleta nekoliko mađih muškaraca.

U jednoj second hand radnji zatekli smo gradsku službenicu na visokom položaju.

Firmirana garderoba

“Ovde svratim da svoju garderobu dopunim nekim komadom koji ne mogu da nađem u buticima jer se tamo prodaje garderoba prilagođena uglavnom mladima. Tako se desi da naletim na svilenu haljinu ili bluzu, na dobar sako i to, čak, poznatih marki. Treba biti samo uporan u traženju. Te delove garderobe kombinujem sa onim skupljim i niko ne primećuje razliku. Pa to se radi svuda u svetu”, tvrdi.

Oni koji su iskreni pričaju da je ovaj posao, ipak, veoma ispaltiv. Jedan od vlasnika prodavnice polovne robe je svoj biznis započeo sa 700 evra. Kilogram garderobe na veliko može da se kupi, priča, i za jedan evro, pa se zarada uveća trostruko, čak i petostruko po odbijanju pratećih troškova.

“Tajna je u tome što ovde može da se pronađu poznate robne marke kojih u Srbiji uopšte nema i to po veoma niskim cenama. I nemojte se čuditi, sve će više biti ovakvih prodavnica zbog dobrog prometa, malih ulaganja i niskih cena”, iskren je naš sagovornik iz Ulice Svetozara Markovića.

A ova ulica je između dva velika rata bila centralna ulica što se tiče zanatstva, pa i privrede. Bila je najprometnija ulica u Leskovcu.

Izgubio se trag starim zanatima

Pored čuvene kafane “Slavuj” u kojoj se pojavio prvi bioskop u Leskovcu, tu su radili i stvarali, kako navodi istoričar Mira Ninošević, i drugi bioskopi, zatim vinski podrumi braće Kržalića, veletrgovina Tasić i trgovina Gičića, pekare, velika kafana Zlatan trag, zanatlije poput papučara, voskara, grnčara i limara, velike žitarske magaze Janjića i Marjanovića, velika magaza za skladištenje i baliranje kudelja Gavre Čuljkovića…

Inače, zanatstvo je nestalo u celom gradu na Veternici jer ga je ugušila industrijska proizvodnja. Od nekadašnjih 1.200 zanatlija, preostalo je nešto više od 50, bar onih koji su registrovani, ali to su sada neki drugi zanati. Na prstima se u Leskovcu i okolini mogu izbrojati kazandžije i papučari, na primer, nema više registrovanih proizvođača narodne nošnje, i tek nekoliko obućara čiji se posao svodi na popravku stare obuće, ne i na izradu nove.