Знам да постоје многа места на свету где снег уопште не пада, али мени Нова година нема ту посебну драж уколи белаћа не буде бар тридесетак сантиметара. У последње време, реткост је видети у Србији тако нешто. Буде га, али се не поклопи. Празници прођу и после стигне, на право место у погрешно време.

Поред снега, још једна, упечатљивија ствар, синоним је за празнично расположење – поклони и пакетићи.

Ко, ред је, да се на крају године почасте најмлађи, срећни уђу у Нову. Ко, хтео бих да том идиличном ситуацијом заокружим годину. Учиним је успешном. Купујући је целу тим магновењем. Снегом, пакетићима и дечијим осмесима.

Да тиме надоместим све своје неуспехе, сва своја недела, све нечињења. Да дечија невиност све то гурне у страну, а снег прекрије трагове.

Иако се својски трудим да искупљење буде перфектно, снег ме издаје – нема пахуљe када треба. Својски се трудим око пакетића, не штедим на квантитету, гледам да обрадујем свако дете, али, што би рекли љубитељи капљице – не иде на суво. Када не видим пахуље, остане ми кнедла у грлу, остане непријатан осећај.

Ближи се крај и ове 2017. године и скоро се ништа није променило по том питању. Опет је јурим, опет ми је неухватљива. Размишљајући, враћам се у стварност, схватајући да се свет не врти око мене, и да моје поимање да ли ми је душа добра или погана, нема утаицај ама баш на никога.

Након што сам завршио акцију око доделе пакетића добио сам позив од уреднице Југмедие, Милице Ивановић, да присуствујем Новогодишњем коктелу свих чланова редакције. Иако нисам новинар, повремено пискарам за њен портал; поштује ме као неко национално благо. Није то само због овог позива, сваки пут када је видим, осетим нешто у нашем односу што излази из оквира успутних размена информација, осетим нешто попут мајчинског загрљаја.

Поласкан, захваљујем на позову и наравно, обећавам да долазим. Око мене је било још двадесетак људи. Многи од њих не раде, ипак, одвојили су своје време, неки и новац, за децу. Њихови ми мотиви нису били упитни, на лицима им се могло видети да им је драго што је све испало како треба. Њихова су ми лица, зимске сунчеве зраке полако претваралa у благу суснежицу.

Кући ме сачекао син. Када је упитан шта је то што би га обрадовало да добије за Нову годину, добио сам одговор који би многе разочарао. Ништа – само је то рекао. Међутим, мени је то ништа било све. Мене је то ништа значило да бар нешто могу да урадим како треба. Спремио сам се, сео у кола и кренуо ка ресторану.

Субота је, предзадњи дан године, све продавнице раде. Радници унутра, и поред све муке, имају добро расположење, шале се међусобно, са муштеријама. Ваљда немају времена за филозофирање, морају да услуже моје дебело дупе, и поред тога, остану нормални, сачувају делић себе и за укућане.

Стижем на свечани ручак. Као и радници у маркетима, новинари немају празнике, то су им чак ударни дани. Уместо да нам дају информације, сада морају да их продају другима, програмима. Да аплицирају, па шта прође да читамо. Кажу, информација је најкварљивија роба, нико је неће чак ни свежу. Опет, и са тим, иако незадовољни, воле свој посао, воле град у коме раде, труде се да кроз форму, нама, читаоцима, дају и суштину. Не прође увек, па и поред личног разочарења, морају да трпе и наша баљезгања, како су се продали власти, опозицији, фирмама. Прави рударски посао, често не ископаш ништа, а и то што ископаш, други зарађују.

Растајем се са „колегама“ и журим кући.

Прилазећи једној раскрсници, пре него да скренем, у сусрет ми је наилазио бициклиста. Старији човек. Носио је подерану, избледелу кожну јакну, бар три броја већу. Преко главе је имао црну капу, а испод избораног чела, велика седа брада асоцирала ме је на Деда Мраза. Возио је полако, све до тренутка када су нам се погледи укрстили. Док смо размењивали судбине, видео сам да је последњи атом снаге дао, не би ли убрзао бициклу, видео сам како је скоро устао да погура педалу,  да што пре прође, да ја њега не чекам предуго. Јебем ти живот, какво сам  говедо, и каквих дивних људи има у Лесковцу.

Као да ме је неко ударио маљем у главу, уместо звезда видо сам пахуље. Спознао сам да се не буде попут успаване лепотице, не морам бити принц. Довољно је да будем човек, попут свих вас, драги моју суграђани.

Срећна вам 2018. година, нека вас служи здравље, и вас и ваше најмилије, ви чините свет лепшим, чините ме поносним, чините да свака Нова година има своју сврху и да долазак до ње буде буђење пахуље, а она сама бар дан за предах, бар дан за  нових 365.Живи ми били.