Zbirka pripovedaka „Sa dna kace“ Sašе Miljkovićа polako krči put do čitalaca i kritike širom Srbije. Centralno mesto u zbirci zauzima priča „Veteran“ koja, između ostalog, govori  o pogibiji Vlasotinčanina Miroslava Stojkovića, poznatog po nadimku Miško Puma. Godišnjica početka Nato agresije je povod da se setimo ovog kosovskog junaka, ali i drugih što nastradaše u odbrani naše zemlje.

U razgovoru sa Sašom Miljkovićem zanimalo nas je koji su ga motivi vodili da stvori svoj književni prvenac.

„Knjiga je nastala kao nekakav etički dug prema onima koji su pali, braneći svoje, verujući u nekakav ideal koji novac nije uspeo da pregazi. Sloboda nije misao da ako sve oko nas gori, požar zasigurno neće zahvatiti i naše guzice. Možda više solidarnost i saosećaj sa patnjom sabrata, saborca, sapatnika svog. I ne mora da je taj srpske nacionalnosti, dovoljno je da je čovek, možda istom mukom poteran. Pa i solidarnost sa mnogima, koji su u igri krupnog kapitala bačeni na samo dno, u ovoj ofanzivi globalnoj, a od strane korporacija pokrenutoj“, objašnjava Miljković.

Zbirka „Sa dna kace“ polako krči put do publike i nakon destina prikaza može se analizirati kakav je njen prvi odjek u javnosti.

„Reakcije od strane onih koji čitaju su bile neočekivamo jake, burne, u delovima potresne. Naročito na štivo „Veteran“. Što se kritike tiče, bilo je više nego ohrabrujućih poruka, podrška od samih autora, među kojima je bilo i velikih imena naše književne scene. Na desetine napisanih, publikovanih osvrta. Profesionalnim kritičarima, analitičarima, nisam slao. Verovatno me ne zanima mišljenje onih ljudi kod kojih možeš platiti za redove hvale ili za kakvu publikaciju u rubrici za kulturu u nekoj od značajnijih dnevnih ili nedeljnih novina. Kao u knjizi tako i u životu, fokusiram se na malog čoveka“, primećuje naš sagovornik.

Pošto u knjizi pominje Miroslava Stojkovića iz Vlasotinca, koji je poginuo u okolini Đakovice sa nepunih 25 godina života, red je da se bar na godišnicu početka Nato agresije setimo njega.

„Miško je bio dobar momak. Detalja svih, teško da bih se setio. Decenije iza nas, čine svoje. U Prizrenu smo se, verovatno u nekoj od uzurpiranih od strane vojske, kuća, sreli. Nekakav ogranak rezervista izviđača. Nije previše pričao, čini mi se, ni sa kim. U ratu nemaš baš puno prostora za detaljisanja, kompletna upoznavanja. Razgovarali smo u više navrata, ostavljao je utisak pristojnog i prijatnog mladića. Nenametljivog. Zasigurno znam da je bio častan momak. Da nije počelo bombardovanje, bilo bi sve drugačije. Pamtim kako je pušio Malboro, imao ukusa što se stila oblačenja tiče, šmeker. Istinski sam poštovao tog momka, iako ga nisam previše poznavao“, priseća se Miljković.

Kao što kaže naš sagovornik na mestu Miška Pume se mogao naći bilo ko od 40.000 mobilisanih, ali zbog strašnog usuda njegov junak postaje simbol svih mladih koji su nastradali braneći Srbiju 1999. godine.

„Što se pogibije Miškove tiče, jako je logičan osvrt na taj tragičan trenutak i mesto koje mu svakako pripada u literaturi, kao i kroz sećanja preostalih, koji su naizgled preživeli agresiju. Pazi, pao je on, svakako si na tom mestu mogao biti ti, možda ja ili neko od 40.000 mobilisanih ljudi. Neću reći vojnika. Ako sve zaboravu ustupimo, apetiti aveti mogu narasti do te mere, da je za očekivati trenutak kada nas sve mogu komandom ‘dilit’ izbrisati, kao da ničeg nije ni bilo. Ako ne pamtimo svoje, ni naša deca u sećanju svom neće ugrađivati nas. Bar ne po dobru. Formatiraće se po ugledu na ono što im se kao trenutni uzor nudi, u ovim, ne tako srećnim, trusnim vremenima“, poručuje nam na kraju Saša Miljković.