Dušan Veličković, direktor Vranjske vetrinarske stanice, godinama već prikuplja čobanske štapove. Da ih nije tokom proteklih godina poklanjao svojim dobrim prijateljima danas bi imao kolekciju štapova na kome bi mu pozavideli i najveći kolekcionari.

Ovim hobijem je počeo da se bavi na početku svoje profesionalne karijere kada je otišao u selo Vlase da leči obolelu kravu jednom starijem meštaninu. On mu je na kraju lečenja u znak zahvalnosti, nemajući ništa vrednije,poklonio svoj čobanski štap uz napomenu da ga dobro čuva jer mu je prilikom čuvanja stoke bio dragocen.

Dušan je održao obećanje i poklonjeni štap smestio na sigurno. Od tog trenutka je svoju kolekciju štapova napravljenih od cerovog, jasenovog, drenovog, trešnjinog drveta… stalno povećavao, a koje je dobijao posle lečenja stoke u selima vranjskog kraja.

„Svi oni su napravljeni po meri čobana, a na njihovoj funkcionalnosti bi im mogli pozavideti i najveći profesionalni majstori ovog zanata“, ističe Dušan.

Ovčarski štapovi su, prema njegovim rečima, uvek pravljeni duži od onih kojima se čuvala krupna stoka. Na nekima od njih gornji kraj je ostavljen da bude širi kako bi ovčar dok je čuvao ovce u polju mogao nesmetano da se osloni na njega i odmori kičmu, a da su drugi pravljeni tako da ovčarima posluže kao štaka tokom kretanja, ali i da okače hranu dok oni završavaju druge poslove.

„Štapovi za čuvanje goveda obično se prave kraći i vrlo često se na njihovom gornjem kraju može videti i rukohvat. Oni su najteži za pravljenje jer čobani moraju dugo da tragaju za drvetom od koga mogu da naprave ovakve štapove“, tvrdi Dušan.

On ističe da je u vreme kada se zaposlio bilo mnogo više veterinarskih intervencija jer je bilo mnogo više stoke po selima. Među njima je bilo i onih koje će zasigurno pamtiti čitavog života.

„U selu Osatica bio sam prinuđen da izvadim žegru iz kravljeg stomaka koja se tu zaglavila poput metka kada je ona dok je pasla svom snagom pokušala da pokida konopac kojim je bila vezana za nju. Čim sam to uradio na njenom telu stvorila se ogromna rupa. Odmah sam kravi dao lekove i rekao vlasniku da će da preživi ako joj nije probušen neki vitalni organ“, kaže Dušan.

On ističe da je najtežu intervenciju imao u selu Koćura posle bombarodavanja Srbije od strane NATO agresije kada je carskim rezom iz utrobe krave izvadio tele sa jednim grudnim košem, jednom glavom, sa četiri noge napred, dva trupa i noge otpozadi.

Ovu operaciju je radio uz pomoć baterijske lampe, a kada je izvadio unakaženo tele odnekud su se stvorile neke babe koje su počele oko krave da bacaju žarčiće. Dok su to radile on im se nije mešao u posao kao ni one u njegov.