Uvek sam bila ponosna na svoje selo. Za razliku od onih koji se stide svog seljačkog porekla, ja sam i kada sam bila daleko od njega, recimo u godinama studiranja, kada je lako u jednom Beogradu „sakriti“ odakle si, uvek govorila da sam Vinarčanka.

Vinarce  je selo koje je prema nekim podacima starije od Leskovca.

U prilog ovoj tvrdnji, na geografskim kartama Srbije iz 14 veka videćete Vinarce, ali ne i Leskovac.U svakom slučaju, prvo pominjanje sela u nekom dokumentu je u aktu „blagovernog kneza Stefana“, despota Stefana Lazarevića, izdatog u Novom Brdu 1395. godine. Ovim aktom je despot Stefan potvrdio poklon vlastelina Duke, koji je „baštinio“ selo i bio poreklom Grk, manastiru u Svetoj Gori.

Legenda ili istina o imenu Vinarce

Prema priči predaka, u brdima koja okružuju selo oduvek su bili vinogradi.Jednom prilikom, kada je groždje već bilo zrelo, jako nevreme s gradom nadnelo se nad tim brdima. Kao što i dan-danas sa svakom kišom voda silazi u selo, tako je tada od izubijanog groždja selom teklo vino. Nakon toga selo je dobilo naziv Vinarce. Iako je čuveno Vinaračko vinogorje upravo na ovim prostorima, vremenom je malo vinograda Vinarčana ostalo u brdima. Mnogi su danas tužna slika zarasla u korov i rastinje.

Najveći procvat krajem ’70. i početkom 80.godina prošlog veka

Mnoga sela u leskovačkoj kotlini sada prednjače po povrtarskoj proizvodnji i daleko su ispred Vinarca u tome. Ali, kada je Vinarce imalo plastenike i Vinarčani prodavali rano povrće širom Srbije i Jugoslavije, sva ova sela samo su slušali priče o tome. Prvi plastenik koji je u Leskovačkoj plodnoj ravnici neko napravio bio je u Vinarcu. To je učinio još sedamdesetih, jedan Vinarčanin, nakon što je plastenike video u Makedoniji i potom tu proizvodnju preneo na svoje njive. U to vreme, mnogi Vinarčani upravo zahvaljujući plasteničkoj proizvodnji postali su imućni: sagradili velike kuće, kupili svu mehanizaciju, automobile. Gotovo da nije bilo domaćinstva koje se bavilo plasteničkom proizvodnjom a da nije imalo svoj kamion kojim se povrće, paprika i paradajz prevozilo put pijaca velikih gradova. Sada je ova priča za Vinarčane samo daleka prošlost.

 Poseta kralja početkom prošlog veka

Da je Vinarce ipak bilo selo uglednih domaćina potvrdjuje i poseta Kralja Petra I Karadjordjevića familiji poznatoj pod nadimkom „Krmarci“. Kralj poznat kao čovek iz naroda, obišao je dom ove porodice i sa domaćinom išao u lov u šumama iznad Vinarca. Potomci ove familije i dan danas s ponosom se sećaju tog dogadjaja.

Komunističkma otimačima naplatio život

Krajem ’40-tih i početkom ’50-ih godina prošlog veka ne samo pokušaji već i sprovodjenje u delo pravljenja zajedničke imovine seljaka, uništili su mnoga domaćinstva u Vinarcu. Grupa Vinarčana koji su tada bili „narodna vlast“, na silu su otimali ljudima stoku, žito, namirnice… Čak onima koji su ušli u te „zajednice“ uzimane su i njive. Medjutim, bilo je i onih koji nisu pristajali na zajedničarenje, takve odluke su skupo plaćali, čak i zatvorom. Ono što danas vide Vinarčani, naročito oni stariji, da su sve porodice onih koji su bili „narodna vlast“ ipak platile skupu cenu takvog postupanja. Mnogima su kuće ostale puste i bez traga o potomcima.

Vinarce su obeležile porodične tragedije

Tragičnih priča ima svuda, ali si neke jedinstvene. Sedamdesetih godina prošlog veka u Vinarcu se desila porodična tragedija, majka je u snu jastukom ugušila svoje dve maloletne ćerke. Jedna je bila u četvrtom razredu osnovne, a druga u prvom srednje škole. U vinaračkim brdima, u svom vinogradu sin, tada čuveni ugostitelj, ubio je svog oca pre oko dvadesetak godina. Još jedno oceubistvo obeležilo je Vinarce još pedesetih prošlog veka i to usred reke Jablanice…

Vinarce danas u zaostatku je za mnogim selima

Ko zna zašto je to tako, ali od nekadašnjeg sjaja velikog, bogatog, naprednog, po broju stanovnika najvećeg sela na području grada Leskovca, ostalo je malo. Za razliku od drugih sela koja su u usponu u svakom smislu, kod Vinarčana je sve nekako zamrlo. Ipak, onaj ko je umeo da stvara, da bude lider, da bude prvi i jedinstven u mnogo čemu, taj će se lako podići iz pepela. Na to ga obavezuju vekovi postojanja. Snaga koja je odolela mnogim teškim iskušenjima.

Iako je selo Vinarce davno izgubilo svoj sjaj, u kome samo pojedini uspesi na trenutak podsete na nekadšnju moć i uticaj, ja i danas s ponosmom govorim da sam Vinarčanka. U mom selu i dalje u krivudavim ulicama žive dobri ljudi i vredni domaćini, rastu neke nove generacije, koje uprkos seobama, planairaju svoj život  njemu. Istorija je iza nas i samo u retkim trenucima podseti na nekadašnju slavu. Budućnost je pred nama i ne zna se šta vreme nosi.