Imao je četiri, a ja devet godina. Tih, lep, musav, veseo, s krupnim očima na suvom licu i krhkom telu zbog, kako smo bili ubeđeni, lošeg apetita. Treće dete u našoj porodici, muško, naslednik. Moj brat! Kao i svaka sestra, volela sam ga tada više od sebe, više od sestre, mame i tate i babe. I baš zato što je bio „mrljav na jedenje“, kako je govorila naša baba, svi smo ga hranili.

Bilo je leto. Iako se julski dan bližio sumraku, napolju je zemlja još pekla bose noge, a vreme užine se bližilo. Uzela sam ga za malu ručicu, poljubila je i šaputala mu na uvo, a uvek smo morali biti suptilni kada je vreme za obed.

„Ajde brale, ajde dušo, ajde sekina lepoto da ručkamo“, govorila sam umiljatim glasom.

Nije odbio, mene je retko odbijao, a na mlađu sestru se brecao iako ga je i ona zvala „brale“ i „zlato“, valjda što su bili bliži po godinama.

Uvedoh ga preko kamenih stepenica u kuću kovanicu kojoj „zvezda sa neba“ ništa nije mogla ni u njavrelijim danima, pa se hlad širio njome.

„S’g će baba“, reče baba čim prekoračismo prag jer je po mom izrazu lica shvatila da je zakasnila s pripremom užine.

Ne sećam se šta sam ja u međuvremenu radila i ne sećam se šta je baba spremila za brata. Znam samo da je to nešto stavila preko mušeme na stolu i pitala me: „Gde je?“.

Ziaista, gde je, nema ga. Gledam po kuhinji, ne vidim ga, uđem u jednu, drugu, pa u treću sobu, ne vidim ga. Izađem napolje, a tamo samo kokoške kljucaju žito bačeno ispred amabara još jutrom. Prođem kroz celo dvorište, pa u onaj drugi deo kroz voćnjak. Mog malog brata nigde nema.

Počinjem da ga dozivam, najpre polako da ne čuje baba, pa jače, pa još jače. Odgovora nema. Uvek bi mi se javljalo. U našem selu glas je odzvanjao od brda. Panika se diže iz želuca i leti ka glavi, gura me u kuću. Saopštavam babi da ga nema, da se zagubio. Ne veruje mi i naređuje da ponovo tražim i glasnije dozivam. I druga ruta i drugi pozivi prošli su bez odgovora. Moji pozivi i izgovaranje njegovog imena sa OOOOO na kraju već prelaze u plač, a ja sam retko plakala.

Pridružuje mi se baba. Sitna, omanja, ali sa snažnim glasom, koji je parao nebo. S…..oooooo! Njegovo ime prolamlao se selom. Osećam, ona moja panika uhvatila je i nju.

Ispod prvog dela kuće, odmah preko puta štale, nalazio se u našem dvorištu veliki vir. Zvali smo ga „Pojilište“ jer su ovce i goveda tu pila vodu, ali bilo je to jedno duboko uvek zamućeno jezerce, čije sam se dubine bojala i prolazila pored pazeći da se u kišnim danima ne otkliznem.

„Nikako da se približavaš, udavićeš se“, uvek me je opiminjala majka.

Moj i babin glas se spajao u jedan gromoglasni vapaj. Uzbunile se komšije što su se vraćale umorne sa njiva. Već se u dvorištu okupilo desetak žena i mnogo dece. Svi trče okolo, svi dozivaju isto ime. Dva glasa prerastaju u hor. Ječe okolna brda, ječi Radan planina.

Moja baba imala je tada 75 godina, četiri udate kćerke sa velikom decom i jednog sina, mog oca, koga je rodila kasno. On i njegova deca bila su za nju čitav svet. Hodala je uz pomoć štapa zbog bolesne noge. Zapravo, ja se nje i ne sećam bez štapa.

Onako sićušna i uvek pošteđena težih poslova, moja baba se odjednom, gledam, pretvara u osobu kakvu do tada nisam videla. Prilazi, naime, onom viru, baca štap iz ruke, skida suknju i sa podsuknjom kao metak skače usred vira pred zabezeknutim komšilikom. „Auuuuuuu“, čujem horsko čuđenje dok ni sama ne mogu da shvatim šta se desilo, pitajući se u trenutku nisu li „đavoline“ (tako je ona zvala đavole), ušle u nju?

Posle šoka sledi smrzavanje, mrak pred mojim očima jer babe nema više. Krugovi koji su ostali iznad nje polako se smiruju. Ne znam koliko je trajalo, verovatno nekoliko desetina sekundi, ali meni su to bili sati dok se nije pojavila na površini plivajući. Nisam znala da je umela da pliva, a plivala je. Ne znam da li je zaista umela, ali plivala je. Nikada je kasnije nisam pitala da li ume da pliva i ako zaista ume gde je i kada naučila. Nisam je pitala jer sam taj događaj, taj šok tiskala dok ga skoro nisam zaboravila, sve dok ovih dana nije neko izgovorio reč – vir.

Ispravila se pred zanemilim ljudima kada je, verovatno, osetila tlo pod nogama: „Dobro je, nije se udavio ovde!“, reče dok je sa sebe skidala skapano lišće s muljom, pokupljenim s dna jezerceta.

U taj mah na kapiji vidim moju majku. Izbezumljena. Skinula je maramu i kukala, zapomagala. Moj, babin i vriske komšija čula je dva kilometra dalje, pema planini, tamo gde su seoske bašte. Samo sat pre nego što se moj brat zagubio ili pre nogo što smo mislili da se zagubio, otišla je sa mojom mlađom sestrom da poliva baštu. Tako smo je zvali – bašta. A bila je to velika parcela s paprikom i paradajzom na otvorenom. S mirišljavim povrćem koje uzri tek početkom avgusta zbog prohladne podplaninske klime. Miris te sveže paprike i tog pardajza uzalud decenijama tražim na drugim poljima i pijačnim tezgama. Bilo je to vreme pre štetočina i pre pesticida. Naši preci, doseljenici iz Crne Trave, su mesto za gajenje paprike i pradajza, ukrašene po strani glavicama kupusa i cvećem, izabrali baš na tom mestu jer je zemljište bilo plodno, a potok prolazio tik uz niz bašti, pa se njegov tok očas preusmeravao.

„Gde mi je siiiiiin?“, pitala je besno unoseći se u lice babi, pa meni, pa komšijama, a onda trčala od jednog do drugog kutka ogromnog dvorišta, zavirivala ispod ogromnih krošanja drveća prepunih plodova, plotove obarala rukama i od besa ih gazila nogama. Moja mirna majka pretvorila se u ranjenjenu lavicu. Samo tada i još jednom, mesec dana pre nego će otići „na onaj svet“, videla sam je u takvom stanju; s jedne strane prepuna bola, s druge snažna i spremna na sve. Ona što se sklanjala od senke deteta, preuzela je komandu skupine koja nije znala šta će i gde će.

„Ti kreni do Belilo, ti do Mlačište, ti idi uz potok, ti…“, naređivala je.

Dok je ona redom upirala prste u žene i decu i samo jednog muškarca, jer muškarci iz mog sela, svi poreklom Crnotravci, su tokom leta ostavljalji svoje kuće i tamo u Beogradu zidali tuđe, meni ona babina rečenica da se nije „udavio ovde“ – guši od crnih misli.

Posle vira u našem dvorištu, sledeće čega sam se ja bojala i od čega sam bežala jesu – „buke“. A buka je zapravo izdubljena bukva kroz koju protiče voda, dobijajući na ubrzanju pre nego što padne na vodenični točak. Moji roditelji imali su sopstvenu vodenicu, koju je otac nasledio od svog dede Jovanče, doseljenika iz Crne Trave, ali je kasnije modernizovao i dozidavao, i staru „buku“ zamenio novom.

Pored te buke nisam smela jer sam slušala priče kako je neko stradao kada ga je „buka“ uvukla i kako ga je smrskao točak koji pokreće one kamene točkove što melju žito.

I baš ta buka me je mučila. Ne čekajući da majka upre prst podignute ruke u mene, dadoh se u trk. Vodenica je bila oko dve stotine metara od naše kuće, ali meni se sada čini da sam ja taj prostor preletela. Strah od buke je nestao. Pregazila sam vodu do pojasa i stigla do nje. Gledala kroz njenu kosinu, u vodu koja se stropoštavala u ponor, ali brata tamo nisam videla. Iako mi je pao kamen sa srca, vraćala sam se plačući jer sam u daljini, sada već oko pola kilometra od kuće, čula mnoštvo glasova.

„O, bože, da li ja ostajem bez brata?“, ponavljala sam ne uspevajući da savladam rojeva slika u glavi.

Već je pao mrak, neko je upalio fenjer, neko ručnu sijalicu, pripremajući je za još tamniji deo večeri. Počelo je okupljanje u dvorištu, glasovi promukli, gubila se nada i formirala tišina. U toj gomili ljudi vidim majku kako sva raščupana sa znojim i od sunca opaljenim licem ide ka kamenom kućnom pragu. Podiže glavu, pogleda me očima kao da će me njima streljati i zatraži da joj donesem čašu vode.

Ulazim u kuhinju s dnevnom sobom. Čaša stoji skoro na ivici stola, na mušemi na kojoj se već ubajatila nepojedena bratovljeva užina. Prilazim sa druge strane stola, tamo gde je kredenac i tamo gde je kraći kraj mušeme. Krajičkom oka vidim teget šorc na jednom, vidljivom, delu drvene klupe, koji je moj brat nosio toga dana. Hvatam se za šorc sa željom da prigrlim deo njegove garderobe. Gurnem krajeve mušeme ispod stola i ukopam se u mesto. Preda mnom je ležao moj mali brat, spavao na klupi, sklupčan, mirno, smeškajući se u snu, kao anđeo.

Nisam smela da ga budim. Sa čašom, ali bez vode u njoj, izlazim na trem, pa polako niz kamene stepenice. Hvatam majku za rame i skoro šapućem: „S….a je tu“.

„Kako tu tu, gde je tu?“, pita okrećući polako glavu.

„Tu je, spava na klupi“ odgovoram pokušavajući da se nasmejem.

„Ma govori glasno i ne lažiiiii!“, viče.

Povllačim se korak dva unazad svesna da mogu da padnem preko neravnih stepenica i sa knedlom u grlu pružam ruku ka ulaznim vratima.

„Tu, gore, klupa, spava, on spava…“, pričam ne uspevajući da povežem reči jer mi zbog onog – ne laži, prolazi kroz glavu misao da ono na klupi nije bio moj brat nego utvara, đavolina neka.

Odjednom skaču svi kao popareni, svi bi da uđu u kuću. No majka moja je najbrža pa ulazi prva sledeći pravac mog kažiprsta dok ja sa zebnjom iščekujem rezultat.

Vidim kako podiže brata sa klupe i kako on trlja oči i kako ga ona grčevito privija uz grudi.

„Mama, što me dilaš, mama, što me stežeš, boli me..a zašto plačeš, mamice“, nižu se pitanja iz usta mog jos sanjivog brata sa četiri godine.

Sve što je posle toga sledilo iščilelo je iz moje glave. Ne sećam se šta je baba radila posle izlaska iz onog vira jer je majka stupila na scenu, a ni danas ne vidim gde je moja sestra bila, da li je išla iza majke ili je zajedno sa mnom tražila brata kod „buke“ i sa mnom plakala jer je i ona volela našeg barata više od mene, oca, majke i babe. Znam samo da se baba istoga trena prisetila da je brat rekao da mu se spava. Ja to nisam čula, da jesam, do lažnog nestanka i do masovne potrage i stresova ne bi došlo. I danas osećam krivicu.

Moja baba je poživela još dugo i dočekala da svog unuka isprati u vojsku. Umrla je pre nego se oženio. Moj brat danas ima unuke i verovatno se ne seća halabuke, nastale, da sa ove distance malo opravdam i sebe, što je umesto kreveta za san izabrao drvenu klupu s nenamerno prekrivenom plastičnom mušemom.

Onaj strašni vir presušio je davno. Iz njegove dubine izraslo je drveće, divlje. Vodenica urasla u šipražje je zaćutala nekoliko godina kasnije, a potok usahnuo.