I dok se Leskovac bori sa određenom dozom panike i neverovatnom količinom čaršijskih priča i laži da je u ovom malom gradu obolelo na desetine ljudi od korona virusa (covid 19) iako još uvek nema nijednog zvanično registrovanog slučaja, u  Italiji, u kojoj je svih 60 miliona stanovnika stavljeno u karantin zbog proglašene pandemije, na scenu je stupila solidarnost.

Ni Italija nije bila pripremljena na ovakvu situaciju. U ovoj zemlji postoji samo 5.000 respiratora (veštačkih pluća), koja su trenutno najefikasnije sredstvo u borbi za preživljavanje organizma koji je covid 19 žestoko napao. U Bergamu, gradu koji je najviše pogođen pandemijom naloženo je i angažovanje vojnih lekara, na rad se vraćaju penzionisani zdravstveni radnici, u bolnice se primaju na rad studenti medicine… Italija je tražila pomoć Evropske unije još pre deset dana, ali joj niko na to nije odgovorio. Jedina zemlja koja je odgovorila na vapaje Italijana bila je Kina. Stigao je prvi deo pomoći koji broji 100.000 najmodernijih elektronskih zaštitnih maski, 20.000 zaštitnih kombinezona, 50.000 briseva za testiranje, 1.000 lekara infektologa, 1.000 aparata za disanje i 2 miliona redovnih zaštitnih maski. Za to vreme, evropski partneri Italije, poput Slovenije, Austrije i Švajcarske, potpuno su zatvorili granice sa ovom zemljom.

Italijani (koji poput Srba za vreme NATO bombardovanja u ovakvoj nenormalnoj situaciji “razbijaju” karantin tako što izlaze na prozore i terase i pevaju himnu i kancone) na sve to gledaju sa malo prezira i puno ogorčenja. Jer, pretpostavlja se da će za par nedelja pandemija ovog virusa, koji ne poznaje granice i koji ne gleda ko je ko, da se rasplamsa i u drugim zemljama.

Italiju i Italijane, prateći situaciju preko medija od samog početka pandemije, kako preko medija tako i iz priče rođaka koji tamo žive, otkrio sam kao jednu sjajnu zemlju i kao velike ljude. I da. Podsetili su me na Srbe u vreme bombardovanja, kada je i ovde sve funkcionisalo kao sat. Bez obzira na teškoće. Kada su svi bili ljubazni. Solidarni. Profesionalni. Krajnje odgovorni. Kada smo pomagali jedni drugima.

U Leskovcu, juče, po lepom vremenu, grad je vrveo od ljudi. Kao u košnici. U Rimu su ulice puste. Tamo ljudi ne izlaze iz stanova ne zato što im je zabranjeno, već iz obazrivosti da ne zaraze druge. Bulevarom oslobođenja u Leskovcu se šapuće o nekoj doktorki koja je navodno zaražena, poneko kine, svi se razbeže od njega a onda izljube sa poznanikom za kojeg uopšte ne mogu da budu sigurni da li je potencijalni nosilac virusa, ali važno je da se ogovoara. I što veća teorija zavere, to bolje. A još uvek, ponavljam, nijednog zvanično registrovanog slučaja.

Od potencijalno srmtonosnog virusa korona se zahvaljujući našoj kasabi i istom takvom mentailtetu pretvorio u virus narcizma i gluposti. Baš ono što ne sme da bude.

U Italiji nema panike, a oni koji prate njihovu štampu, portale i televiziju odlično znaju da je to zasluga novinara koji informišu o celoj “korona” situaciji tačno i precizno, bez obzira na težinu situacije. Kod nas te preko žute štampe ubeđuju da koronu leče rakija i beli luk.

Kad god se istina prikriva, onda se gubi poverenje. To je možda trebalo neko od mnogobrojnih savetnika da ukaže i našem predsedniku koji se u javnom obraćanju samo pre nekoliko dana smejao svima onima koji su upozoravali da ono što je snašlo Italiju može i Srbiju. Pa kad situacija postade ozbiljnija, ne samo da se nije izvinio, već je sa javnog servisa počeo da se dere na celu naciju nečim, niko ne zna tačno čime, iznerviran.

Kada se unese sumnja, onda se dešava pometnja. Onda rade najstrašnije fantazije ljudi da je mnogo gore nego što zapravo jeste. Onda se opravdano sumnja i u ispravnost društva u kome živimo.

Mi smo ‘ladno mogli da pretpostavimo da će se dogoditi kod nas upravo ono što se dešava. Potpuno je bilo neprirodno da imamo koronu u Hrvatskoj, Makedoniji, Italiji, a kod nas ne. Međutim, odnos prema tome je bio – Lako ćemo sa ovim. Izgubili smo dragoceno vreme u kome su ljudi mogli biti istrenirani kao vojnici koji se spremaju za borbu.  Potrebno je bilo pripremiti ljude za ovu veoma tešku borbu. A to se nije desilo. Srbi se, istorija je dokazala, teško disciplinuju. A onda, kada se nešto strašno desi, tada se pretvaraju u miševe.

Negovanje našeg srpskog narcizma je posebna priča. I prerastite više mit o „nebeskom narodu“ i priče: Mi smo jači i od sudbine, ne može nam niko ništa! Realnost je, mnogo puta dokazano, mnogo drugačija. A najopasniji virus nije onaj koji razara organizam, već onaj koji razara um. To je virus narcizma i gluposti.