Završio  je Srbistiku ali ga gledaju bledo kada to pomene. Završio je muzičku akademiju. Ostao bez posla. Otišao u Francusku da pere čaše u nekom restoranu gde uglavnom obeduju migranti. Ekonomista je i zna u najmanju ruku da računa, ali vanredno završava nemački jezik i obuku za vozača kola Hitne pomoći kako bi svojoj ćerki obezbedio, nada se, bolji život u predgrađu Dizeldorfa na nekoj ledini u predgrađu. Nije hteo da raznosi letke vladajuće stranke.

„Biće teško u početku, ali će biti bolje nego ovde“, rečenica je koju čujem pre svega od meni dragih ljudi, a ima ih mnogo koji mi izmiču iz ruku, iz zagrljaja, iz mog života i na to sam se nekako navik’o.  Taksista. To  je nova kategorija, novo zanimalje, onih koji su dovoljnoi čekali promene vrednosnog sistema u Srbiji, ne želeći da se prilagode partijskim vrednostima. Bez namere da ih uvredim ili omalovažim bilo koga ko se bavi ovim časnim i u poslednje vreme opasnim zanimanjem.

Kada sam pre nekoliko nedelja za volanom iznad kojeg svetli taksimetar sreo jednog profesora klavira i zamolio ga da moju opasku da ne verujem da se nalazi na tom mestu shvati kao kompliment, nije se naljutio.

“Radio sam kao profesor u muzičkoj školi, ali kada su krenuli pritisci da moram da se učlanim u stranku kako bih tu ostao, to nisam mogao. Pokušao sam da pobegnem, ali mi gore nije išlo. Proputovao sam Evropu, pokušao da zaradim neki dinar sviranjem po klubovima, ali to nije to. Želeo sam da se vratim kući. I vratio sam se. Nisam čekao mesto u muzičkoj školi gde sam nekada bio na zameni. Znao sam da neću da ga dobijem jer nisam ‘drug član’. Ali nisam ni čekao da umrem od gladi. Zato taksiram”, priča mi Leskovčanin pre mesec dana u trenutku dok me prevozi do mesta požara koji sam pošao da zabeležim, dečko koga pamtim od pre desetak godina iz jednog gradskog kafića kao mladića sa žarom u očima i sa nadom da će jednog dana postati “neko”.

Dečko bez veze, neokaljan, nikad viđen na političkim skupovima, neko koga je bolela ona stvar za politiku, dečko koji je verovao da može da uspe samo zbog onoga što mu je Bog dao, na osnovu svog talenta, dečko kome se bukvalno jebalo za to ko je na vlasti i koji je bio ubeđen da to ne može da utiče na njegov život.

A ovaj tekst nije laž i zajebancija. Ovo je istinita priča. On danas taksira. I danas je čovek.  Taj dečko je čovek koji je završio muzičku akademiju, ali je izgleda preskočio onaj najteži fakultet: uličarsko-uvlakački. A moju opasku na to što sam iznenađen što ga zatičem kao taksistu ne prihvata kao kompliment, već kao prinudnu osudu.

Nažalost, tu nije kraj. Vraćam se noćas sa slave. Zovem ponovo taksi. U taksiju taksista star četdresetak godina. Za volanom do juče, barem meni kao novinaru, poznato lice. I to iz vojnog vrha. Tamo je bio na visokoj funkciji. Sarađivali smo. Pitam ga odakle i on za volanom, ponovo objašnjavajući da ne želim da ga ponizim ili uvredim jer to smatram časnim i poštenim zanimanjem.

“Više nisam mogao da klimam glavom, a zatim da vas novinare lažem. Onda sam pobegao u privatni sektor. Zaposlio sam se kao menadžer u jednoj privatnoj firmi. Tamo su me vlasnici terali da kinjim i drukam radnike. Ni to nisam mogao. I na kraju sam završio tu gde me vidiš”, govori dok me vraća kući.

Skamenjen sam.

“Ali samo da znaš da nisam optimista. Mada mi je super. Na ovom mestu, za tri dana posla zaradim koliko sam zarađivao kao i menadžer u toj firmi. Mnogo me boli to što sam siguran da, kada bi za nas postajalo neko ime, kao u onim indijanskim plemenima, nas bi sigurno krstili imenom: Pičke koje ćute. To možeš slobodno da objaviš”, naplaćuje mi, zatvaram vrata taksija, on odlazi.

Ljudi iz unutrašnjosti Srbije, poput ove dvojice, sve češće se odlučuju za život u stranim zemaljama, pokazuje istraživanje Geografskog fakulteta o migracijama stanovništva (o čemu je juGmedia već pisala). Ali ne i oni.

Pitanje je sada, kako ih zadržati da zauvek ne odu. Ljudi sa, nekada, blistavim karijerama, puni nade u bolje sutra, ljudi koji su verovali u sebe, svoje talente, marljiv i pošten rad. Muškarci u punom naponu snage koji su odlučili da u džepu imaju sve sem partijske knjižice.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i fakultetima u okviru državnog Beogradskog univerziteta, pokrenulo je prošle godine novi projekat koji ima za cilj motivisanje najboljih studenata da ostanu u Srbiji i u domaćim kompanijama grade karijeru. Ministarstvo i komora napravili su bazu podataka najboljih studenata, onih koji imaju najviši prosek ocena i koji su ujedno nagrađivani za svoj naučni rad. Ideja je da ta baza posluži najuspešnijim domaćim kompanijama, kao izvor za pronalaženje i zapošljavanje mladih, obrazovanih ljudi.

Međutim, juče smo, pak, saznali da je doktorat jednog ministra u vladi, napisan i odbranjen u vreme dok je bio na vlasti, definitivno proglašen plagijatom. Dobili smo dokaz da se baza “najboljih studenata” u ovoj zemlji ne pravi na osnovu zaista najuspešnijih, već debljine korica partijske knjižice. Što deblja, to veći doktor.

A što veće znanje to deblje ćutanje, i po koji taksi. Dok i njemu ne pukne film pa ne odluči da svoj zeleni karton overi u nekoj Nemačkoj ili Švedskoj. Ali da progovi neće. Jer, kako i sami potvrđuju, takvo smo nesrećno pleme.