TEKSTILNA ULICA – BAROMETAR INDUSTRIJSKIH PADOVA I USPONA U LESKOVCU

Odsjaj srpskog Mančestera (video)

Tekstilna ulica simbol je začetka industrijskog i ekonomskog uspona Leskovca, zbog čega je on dobio epitet „srpski Mančester“, ali i kraha u vreme i posle ratova, sankcija i tranzicije, i danas simbol privredog uskrsnuća. Dve decenije bila je bez radnika i urasla u korov. U poslednjih 9 godina doživljava preporod jer je ovde 8 stranih kompanija izgradilo nove i renoviralo stare pogone, a bez buke i pompe otvarala su se i domaća preduzeća, pa sada ulicom na posao dolazi i odlazi oko 5.000 radnika, koliko i u poslednjoj godini pre početka kraha onog starog – 1989.godine.

Do pre dve godine, radnici su renoviranom ulicom uglavnom išli pešice ili autobusima. Danas se primećuje promena. Pre i posle 14 sati, kada se menjaju smene, ulica je ponajviše ispunjena kolonom automobila, doduše, polovnim.

„Za pet godina rada u Falke uspeo sam da kupim, kao i mnoge koleginice i kolege, polovni automobil od 2.000 evra. Dobar je za odlazak i dolazak na posao, po gradu. Više nisam mogao da se ispružim“, kaže Milenko koji žurno po izlasku iz fabrike ulazi u svoj „fiat punto“.

Te 1989. godine, koja se uzima kao jedna od najboljih poslovnih godina u Tekstilnoj ulici, a koja se između dva svetska rata zvala Industrijska, dominirale su tekstilne fabrike, kao i na kraju 19. i početku 20.veka, pa sve do sredine prošloga veka: „Leteks“, „Zele Veljković“, „Sintetika“, „Zevelon“, „Inkol“ i predstavništvo tih fabrika „Leskoteks“ sa oko 3.800 radnika. Pedesetih godina u nastavku ulice razvija se prehrambena industrija- preduzeća „Toma Kostić“, „Moravka“, „Pivara“ kao i „Mlekara“.

Spomenici ratova

Danas kao spomenici starog, ruiniranog, zaboravljenog, stoje propale zgrade nekadašnjeg vunarskog giganta „Leteks“ i “Zele Veljković“, preduzeće koje je sedamdesetih godina prošloga veka isplaćivalo najveće zarade u Leskovcu, zahvaljujući saradnji s „Falkeom“, fabrike iz Nemačke koja je preko puta podigla novu fabriku.

„Ta fabrika je trebalo ovde da se izgradi, šteta. Odoše nam onoliki radnici pošto se mučiše jedno desetak godina bez plata. Srce me boli“, priča sa setom portir Dragan na kapiji „Zele Veljkovića“, koju potražuju naslednici prvobitnih vlasnika.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvi je, kako se priseća ovaj čovek, svedok promena u Tesktilnoj ulici, „povukao nogu“ Turčin Taner Bujukčan (Buyukcan) kada je 2010. godine zakupio i renovirao deo „Leteksa“ i uposlio oko 130 radnika na šivenju odeće od teksasa. Kasnije je menjao sedišta fabrike i uvećavao broj radnika, pa se opet vratio u Tekstilnu ulicu, u bivšu renovinaru „Sintetiku“, koju je otkupio grad Leskovac i dao mu na korišćenje. Za njim je 2012.godine stigao Grk Panajotis Picikos, kupio devastiranu i ruiniranu zgradu „Zvelona“, obnovio je i ulepšao i otvorio firmu „Autostopo interiors“ za izradu kožnih presvlaka za automobile, pa još jednu za izradu patosnica – „Floormats“, a u istom kompleksu su još dve firme s mešovitim grčko-srpskim kapitalom – „Leskobegs“ za izadu industrijskih plastičnih vreća i „Ilute“ u kojoj se proizvode ambijentna svetla, reklame i znakovi.

Autostop

Turčin „povukao nogu“

Još se prepričava anegdota o toj, pokazaće se kasnije, unosnoj transakciji.

„Pošto je obišao nekoliko fabrika u okolnim zemljama i u Srbiji, stigao je i u Leskovac. Kako sam ispred kabineta tadašnjeg gradonačelnika bio zadužen za privredu, Panajotisa sam odveo da pogleda Zevelon. Pogledoa je i posle 5 minuta krenuo ka svom automobilu. Zgrada je bila u očajnom stanju. U očima sam mu video užas. Zamolio sam ga, ipak, da uđe i pogleda njene prostrane proizvodne hale. Odbio je, a ja sam se našalio rekavši mu: Ako moram, uneću te. Ušao je, razgledao i bio oduševljen čvrstom fabričkom konstrukcijom i prostranstvom. Tu je kazao: Da, to je to što hoću!. Tako smo dobili novog investitora koji je u međuvremnu uložio 20 miliona evra i sada ostvaruje dobit od 30 milioan evra na godišnjem nivou“, priča čovek koji ne želi da mu se pominje ime.

Panajotis Picikos je nedavno, prvi u Leskovcu, otvorio i dečji vrtić u okviru fabrike, a u međuvremnu je toliko zavoleo Leskovac da je zatražio i dobio srpsko državljanstvo i postao – Srbin.

Posle „Autostopa“ otvorena je fabrika „Falke“ za izradu čarapa, tamo gde je nekada bio „Inkol“ i deo placa „Leteksa“. Stigla je i italijanska firma „Bonte italiane“, a u produžetku te zone pre dve godine i engleska kompanija „Aptiv pakard“. „Mlekaru“ na izdisaju, otkupila je mađarska kompanija, obnovila mašinski park i uvela nove tehnologije i proizvode.

Paralelno su se množila i domaća, leskovačka, preduzeća.

Još dok su trotoari Tekstilne ulice bez osvetljenja, pa i sam kolovoz, bili u korovu, leskovački preduzetnik Predrag Stojanović Peđa kupio je pogone „Moravke“ i tamo preseilo svoj prvi hipermarket i otvorio proizvodnju. On je nedavno kupio i napuštenu „Pivaru“ u tom delu grada.

„Kada izađem iz fabrike oko 14 sati i levo i desno duž ulice vidim načičkane proizvodne pogone, a na samoj ulici reku radnika, bude mi zaista drago jer se sećam kako je bilo pusto kada smo mi došli ovde. Još draže bi mi bilo da se fabrike množe i u drugim industrijskim zonama, da se stvara dobit i razvija grad“, kaže Stojanović za juGmediu, koji danas poseduje lanac trgovine u Jablaničkom okrugu.

Zlatan trag

Ovde je fabrika kozmetike i sredstava za higijenu DCP Hemigal, „Tomu Kostića“, odnosno, mlin, kupio je i obnovio vlasnik fabrike „Mladost“, pored je „Jugprom“, preduzće za otkup i preradu voća, zgradu nekadašnjeg „Leskoteksa“ kupila je firma BVG, koja se bavi tansportom, odmah preko puta „Autostopa“, a tu je i uspešna fabrika „Bebi snovi“.

Malo naniže, u nizu pored „Zele Veljkovića“ i preko puta „Leteksa“ je fimra „Grande“, i salon nameštaj „Tranzit komerca“, a tu je i zgrada „Top fast food“.

Robovi ili srećnici?

Kao i pre 100 godina, kao i pre pola veka, plate zaposlenih su ovde niske, od 25.000 do 40.000 dinara, sa retkim izuzecima.

„Bili i ostali robovi“, krtako komentariše radnik koji na naše mahanje rukom silazi s bicikla, pa kada čuje pitanje, ljutito odlazi.

U svim ovim fabrikama uglavnom rade mlađi ljudi, ali ima i onih koji pamte stara vremena. Radnica koja pristaje da se fotografiše, ali ne kaže svoje ime, radila je ranije u trgovini i u bivšem „Inkolu“, nekolko godina bila bez posla, pa se zaposlila u „Falke“.

„Zarade u trgovini bile su duplo manje nego u ovoj fabrici. Ja sam srećna. Ne samo zbog sebe nego i zbog ove mlade dece, a kada vidim punu ulicu zakrčenu ljudima, autobusima i automobilima, srce mi je puno. To znači da ide na bolje jer znam kakva je ova zona izgledala kada je onaj Grk zakupio Inkol, pa pobeže. E, tada je ovde bilo ruglo, sada je ekstra“, priča dok pretrčava ulicu, da ne zakasni na posao.

Grozdan Ilić čeka suprugu da izađe iz jedne od fabrika u nizu.

„Ova ulica je bila razrovana u urasla u rastinje, trotoari se nisu videli. Često sam  išao kod druga, portira koji je čuvao sam fabriku i uvek sam bio kolima sam u njoj, nigde žive duše. Sada ide na dobro, dosta je bilo loše“, mišljenja je Ilić.

Nenad Pavlović (32) takođe radi u Falke. Tu se zaposlio posle povratka iz Nemačke.

„Vratio sam se jer nisam mogao da izdržim tamošnji način života, samo posao i spavanje, a radnička plata ode na stan i hranu i ništa ne ostane. Ovde je bolje, ako ništa drugo, ne plaćam stan i živim u svom gradu, među svojim prijateljima i rođacima“, priča mladi čovek.

Jelena Petkoviće je nešto starija od njega. Priča da zarade nisu velike, ali dodaje da je mnogo gore od male plate – nikakva plata.

Ide se i bicklima

„Radila sam u Goranvetu i Zlatnom tragu, pa znam kako je ovde bilo žalosno i pusto bez ljudi. Sada kada vidim ovoliku masu nekako mi je toplo oko srca. Kažem sebi ima nade jer ako više nas iz jedne porodice radi onda može i lepo da se živi. Živim za taj dan“, veli radnica posle čega trkom ulazi u već parkirani autobus.

Zlatno doba

Ne štedi se ni za taksi

Prva tesktilna fabrika u Tekstilnoj, odnosno, Industrijskoj, ulici na severu Leskovca nikla je daleke 1895.godine i imala je, baš, dugačko ime – „Prva kraljeva srpska fabrika povlašćena fabrika vunenih tkanina kangarn i prediva, gajtana, pozamenterijskih i pletarskih izrada Ilića, Teokarovića i Petrovića“, a Leskovčani su je zvali – Stara štofara.

Gorca Petrović, jedan od osnivača tekstilne industrije

Kasnije se ta fabrika delila, umnožavale su se zgrade, pa je nastala „Fabrika pamučnih-vunenih tkanina i gajtana Vrankića, Stamenkovića i kompani“, koja je prva u Leskovcu izgradila parno kupatilo. Koristio ga je ceo grad, a ulaz je bio iz dnašnjeg Simonog sokačeta. Ova fabrika je prva uvela i vodovod i vodu sa česmama i za potrebe građanstva.

Zabeležena je u istoriji i fabrika kanapa i užarije Gorče Petrovića i Gjatanara Ilića.

Sve one stopile su se posle Drugog svetskog rata u „Leteks“ s pogonima „Koste Stamenkovića“ i „Crvene zvezde“ i u „Zele Veljković“, a nekadašnja Kucina fabrika, koja nije bila u Tekstilnoj ulici, preimenovana je u „Resort“.

I  ti tesktilni industrijalci, te tekstilne fabrike, uglavnom skoncentrisane u Tekstilnoj ulici, bile su privredni zamajac grada na Veternici, preteče fabrika u oblasti hemijske i metalske industrije, izuzetno razvijene trgovine, uz već nasleđene zanate iz turskog doba. Od poreza i dobiti građene su vile, hoteli, restorani prelepe škole i još lepša Sokolana…  Leskovac je od turske kasabe postajala varoš, pa između dva velika rata grad kojeg su zvali „srpski Mančester“, grad drugi po ekonomskoj snazi u bivšoj Jugoslaviji. Vreme u kome se stvaralo novo, evropsko doba danas se sa setom naziva zlatnim dobom, iako je i tada radnička klasa imala male plate i živela u udžericama.

Nada

Možda su današnji strani i domaći investitori u Tesktilnoj industriji neki novi Teokarovići, Vrankići, Ilići, Petrovići, Stamenkovići…Možda u sveopštem siromaštvu, u uvek politički trusnoj situaciji i brizi za golu egzistencju ne primećujemo odsjaj „srpskog Mančestera“ baš na ovom mestu? Možda se danas piše istorija koja će se publikovati posle 50, 100 godina?

I nekadašnji „Pionir“, kuhinja koja je hranila ceo Leskovac, je zaboravljen

Možda smo oprezni baš zbog toga što u Tesktilnoj, ali i u drugim industrijskim zonama dominaraju strane kompanije, koje na globalnom nivou menjaju svoja sedišta jureći za još jeftinijom radnom snagom, a konkurencija, neminovo, povećava cenu rada. U svakom slučaju, u Tesktilnoj ulici, po broju predzeća, od pre tri godine vode domaći vlasnici preduzeća, a strane kompanije po broju zaposlenih.

„Baš u toj činjenici da u Tesktilnoj ulici dominiraju domaća preduzeća, treba tražiti nadu“, zaključuje jedan od vlasnika takvog preduzeća o čijem uspehu narednih dana objavljujemo priču.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

12 komentara

  • Svako ko je radio kod privatnika zna da poslodavac ne ceni samo jeftinocu radne snage. Veoma su cenjene osobine radnika kao što su odgovornost, pouzdanost, spremnost da se zauzme više, da je redovan, da je precizan, tačan, da ne krade, da je vezan za posao i poslodavca. Jer džaba jeftinija radna snaga, ako čim dodje traži drugo bolje radno mesto, ako odsustvuje, ide na bolovanja, ako podvaljuje, laže, krade, podmeće, ako ni minut kad zagusti neće da ostane duže, iako će biti plaćeno, ako oko sebe emituje mrzovolju, lenjost, kritizerstvo. Pozitivnost u svakom pogledu kod jednog radnika se najviše ceni. Zato se i razlikuju radnici od regiona do regiona. Imate lopove, naivne, vredne, sposobne, bezobrazne, vrdalame, ima svega i svaka zemlja je specifična po nečemu, kada je radna snaga u pitanju. Radnici koji traže bolje uslove, često i zaslužuju odlične uslove, jer žele tu da ostanu, da im zu bude bolje, steknu penziju, oni daju sve od sebe i s razlogom očekuju odličan tretman. Dobar poslodavac, koji posluje u skladu sa zakonima prava i humanosti, štiti radnike, takav je sposobniji, napredniji, bogatiji, poznatiji kao dobar i automatski traženiji. I poslodavci su izloženi konkurenciji, i njih napadaju inspekcije, i oni imaju obaveze poreza prema državi, i oni su zaduženi kreditno kod banaka, i njima su potrebni dobri radnici. Svaka medalja ima dve strane. Ne zaboravite.

    15
    35

  • Lepo je videti veliki broj ljudi kojima je omoguceno da rade i zaradjuju za svoj zivot i sto je taj deo grada ponovo u usponu.

    6
    12

    • Bravo.Zahvaljujući našem voljenom vodji „tekstilna ulica“postaje“Bulevar MEDA I MLEKA“Tekstil je oživeo.Ni Nemci,ni Ameri i Englezi nisu uništili teks.industriju.Uništili su je žuti i ostali bivši i sadašnji lopovi.
      Hvala braći Turcima i velikom prijatelju našeg voljenog vodje Erdooanu.
      M.N.da se mene pita ja bi naredio da svaki gradjanin kući čuva po 10 ovaca i da posadi pamuk i konoplje po jedan AR.Fale nam ovce?!???
      To mi nešto nelogično.?Turci vole ovce,a ovi naši jaganjce.Stop svinjama.Ali vuna i pamuk nam fale.I kudelje i vretena i razboji…Kska bi to ŠTOF bio!!!
      P.S.odo na sendvič PTP,umotan u teksas platno,a vama prijatno ma šta jeli.

      6
      22

  • Volim kad citam o zevelonu,nekako sam pun ponosa a tek sada posle ovog teksta koji objasnjava fabriku pucam.Sto zato sto je moj otac bio tehnicki direktor te fabrike on je bukvalno podigao tu fabriku od prve lopate pa do samog njenog kraja.Toj fabrici su se divili svajcarci, basf nemacki cak su iz japana dolazi da je prekopiraju.ta fabrika je u to vreme bila spejs satl srbije zbog koriscenja prohroma u izgradnji jedna od prvih u svetu ( nisam siguran da jos vise napisem o prohromu ) zato je ova glavna zgrada bila i sva polupana i isecena da se uzme prohrom.

    • Bez namere da umanjim doprinos tvog oca(verovatno je bio vredan i kvalitetan čovek), ali on je imao tadašnji Ugovor o radu za koji je bio plaćen. Nije on niti bilo ko drugi iz džepa izvadio pare ili uložio kapital da se izgradi ovaj komunistički mastodont koji nije spojio ni deceniju rada.
      Znam da nebeski narod ima drugačije percepcije od ostaka sveta ali verovatno ćeš i ti shvatiti: ova fabrika je podignuta kreditom londonskog kluba(mrski englezi), ni dinar tog kredita nije vratila generacija tvog(i mog) oca koje su „gradila fabriku do poslednje lopate“. Dakle tuđim parama su gradili nešto što je pravilo gubitke od dana 1 do poslednjeg dana, koštalo je strašno skupo, i nikad ni dinar kredita nije vraćen. To su činjenice. Pitaš se šta je sa kreditom? Pa deo je otpisan 2003 godine a deo vraćamo ti i ja (ove godine za takve „investicije“ iz titovog vremena i malo posle njegove smrti plaćamo 230 miliona evra..i tako do 2032). Ekonomija kaže da je bolje bilo da ne grade ove zgrade, jer se firma od 3000 radnika ne gradi tako što se uzme kredit od amerikanaca ili engleza, nego se počinje od 1 radnika u šupi. Tako se radi u ozbiljnim zemljama…u ovakvim, samoupravljači pozajme 20 milijardi dolara(današnjih oko 150 milijardi) naprave „fabrike za zapošljavanje“, prave trećerazdne proizvode koje kupuje samo ko mora, igraju se industrije, i kad se jednog dana probude shvate da su uništili 50 godina razvoja zemlje a onda, kad ponestanu krediti, onda udri ratove da ima ko da bude kriv. Posledice svi živimo i živećemo još nekoliko generacija.

      13
      63

  • Ботови, муууккк. буквално ниједна од наведених фабрика није дошла за време СНС-а ( сада ће они проширили погоне бла,бла,бла…)… За скоро пуних 8.година, довели само једну једину фабрику…

    5
    2

    • Muuuuk,objasni Sartid kad ti se bas galami,ali to uradi ko dzek,nasilno,bezobrazno,mucki,podmuklo,ugradi tvoj karakter postenjacino,pokazi sta si I kakav si.

      1
      1

  • Falke je trenutno najbolja fabrika u Leskovcu, redovne i solidne plate, sve cisto, uredno i pedantno, zna se ko sta radi, i na poslu se misli samo o poslu. Ljudi i rukovodstvo su prijatni i normalni ljudi za razliku od drugih fabrika gde se radnici zale da mobing i nenormalne uslove rada. Ovde je bitno samo da ti hoces da radis, svi uslovi su ti tada omoguceni, rad se ceni i nagradjuje. Ipak je uticaj nemackog rukovodstva jako bitan za dobre medjuljudske i poslovne odnose u fabrici. Falke, svaka cast, samo napred.

    2
    1

    • zasluga zutih za falke djins Jura

      4
      1

      • Nije bitno ko ih je doveo, bitno je da se radi, politika me ne interesuje, ne gledam u tudje dvoriste, manite si vise politike, to ce unistiti narod. Morate da shvatite da politicari dodju jednom u 4 godine da zamazu narod pred izbore, uzmu glasove i opet ih ne vidite u naredne 4 godine. Politika je za uticajne i bogate koji imaju moc. Za nas sirotinju su samo steta prolazna. Dok ne pocnemo da radimo za sebe i ne gledamo da komsiji crkne krava, nece nam biti bolje, a politicar ti sigurno moze vise uzeti nego dati. Zato, manite se i zutih i crvenih i ovih sa svim bojama. Ko hoce da radi, ne mora biti politicki rob.

        3
        2

    • U pravu si nije bitmo ko ih doveo vazno da se radi ali od o ih cu dobijem pr. luv pa oni outvore vece pa kao da su osvojili svet

  • Rade za 30000 a onda 10000 bace na cigare.Bože ima li te?

vaš komentar