У лесковачком Народном позоришту, субота ,2.6.2018.год., са почетком у 20 часова, одиграна је премијера позоришног комада „Вишњик“  Антона Павловича Чехова. Био сам. Реприза била  у суботу 9.6.2018. год. Био сам, да утврдим градиво. Када сам, средином априла, сазнао да ансамбал ЛНП припрема да у јуну одигра  премијеру  Чеховљевог „Вишњика“, почео сам и ја са припремама. Шта сам урадио? Написао сам Гетеову мисао: „Лепо је мислити, још лепше знати, а најлепше је посматрати“ и ставио је поред компјутера.

Онда сам почео да читам, сваког дана, Чеховљев  „Вишњик“; два позоришна чина рано ујутро, а друга два пред сумрак. На тераси породичне куће, са погледом на Хисар. Сваког дана. Натенане.

Пуних 52 дана, 52 пута сам прочитао “Вишњик“

Сваког дана сам одгледао, најмање једну позоришну представу, Чеховљевог „Вишњика“. Ни један једини филам, само позоришне  представе. Гледао сам руске, енглеске, америчке, француске, шпанске, италијанске па чак и јапанске поз.пред. „Вишњика“.

Поред осталих, одгледао сам „Вишњик“: редитељ Андреј Шербан у Линколн центру из 1977.г. са Мерил Стрип као Дањушу; „Вишњик“ Питера Брука у Паризу из 1982.г. са Наташом Пери као Рањевска и Мишел Пиколи као Гајев(за ово извођење већина критичара кажу да је најбоље у историји позоришта); две бродвејске поз. пред., једну из 1962. где Ању игра Џуди Денч, једна је од најбољих и најпоштованијих филмских и позоришних глумица свих времена, а другу са чувеном холивудском глумицом Дајаном Лејн као Рањевска; опет Џуди Денч у The Royal National Theatre, али сада као Рањевска из 1981.г.; одгледао сам „Вишњик“ у The Royal National Theatre, Лондон, 1978, реж. Питер Хола са најбољом глумачком поделом, икада: Рањевска – Дороти Тутин, Лопахин – Алберт Фини, Трофимов – Бен Кингсли, Фирс – Ралф Ричарсон; па онда „Вишњик“ у Тhe Stage centar Theate, University in Chicago,из 2013.g.где су костими као и код наше представе, а сценографија апсолутно идентична као и код лесковачког „Вишњика“, са малим, али огромним додатком, виде се стабла вишње.; Петербушку представу из 2015. г. са Нели Поповом као Рањевском.

И за крај, најзначајније, одгледао сам како  велики К. С. Станиславски тумачи  Гајева, како Чеховљева жена Олга Книпер тумачи Рањевску, и Тарканов тумачи Фитса.(Снимак је из 1904. или 5. године). Наравно да сам гледао и Јасну Ђуричић, најбољу позоришну глумицу на свету, као Рањевску. Уживо, два пута. Све што сам могао да нађем о А.П. Чехову и његовом „Вишњику“ прочитао сам; као и Чеховљеву преписку са Станиславским, али и Чеховљева писма  својој супрузи, великој глумици Олги Книпер, првакињи Художественог театра у Москви.

Поново сам прочитао есеј сер Лоренса Оливијера „Писмо младом глумцу“, и позоришне уџбенике: Константина Сергејевича Станиславског „Систем“;  Михаила Чехова „О техници глумца“, Хуго Клајна „Основни проблеми режије“ и Радослава Лазића „Речник драмске режије“. Прочитао сам и Чеховљеве дидаскалије за „Вишњик“. Мало ли је!? Да подсетим, још једанпут: „Нисам кокошка да знам да носим јаја,  али знам шта је мућак.“ Имам довољно година да могу да кажем: „ Е, сад разумем Чехова и његов „Вишњик“.

Идемо редом. Зашто Чехов?

Позоришни стваралац Петер Штајн је својевремено говорио како сваких неколико година треба радити Чехова због менталне хигијене

Зато што је Чехов увек  актуелан и савремен.. Одувек је било: када се друштво распада, класика се враћа у позориште. Па, тако имамо у ЛНП  Чехова, а у ЛКЦ Гогоља. И сама егзистенцијална ситуација у Србији, па самим тим и у Лесковцу, потпуно одговара одлуци, која је за сваку похвалу, управе ЛНП да стави „Вишњик“ на свој репертоар. Поготову, имајући у виду нашу жељу да се окренемо будућности и нашу немоћ да се суочимо са прошлошћу. Зато је Чехов за нас најактуелнији руски класик. Питер Брук је дословно рекао: „Чеховљев „Вишњик“ је комад о – транзицији.“

И – шта кажем? Какви су ми утисци?

Да будем искрен, овога ми крста, све у свему представа ЛНП „Вишњик“, ми се свиђа.

Без обзира, на крупне  замерке које имам на: сценографију, адаптацију, режију, музику, али и игру глумаца. Сценографија, коју потписује сам редитељ,  врло је мањкава и недоречена,  јер на позорници недостаје главни јунак, око кога се плете цела радња, сам вишњик. Где год „загребете“ по позоришној литератури;  у школи, када се изучава Чехов и његов „Вишњик“, сваки проф. књижевности  ђацима ће изричито напоменути да је: „Главни, централни јунак није човек, лик, него вишњик – симбол племићке Русије.“

Професор ФДУ у Бгд и поз. критичар И.Меденица пише: „ Вишњик има највећи симболичку вредност у комаду, он је израз прошлог времена, оног у коме се је уживало у лепим и некорисним стварима и које доживљавају неизбежан пораз у судару с новом епохом – транзицијом и њеним тржишним захтевима.“  Редитељ вероватно најзначајније поставке ове драме у XX веку   ( по мишљењу И.М.) Ђорђо Стрелер, сматра да: „Вишњик је  симбол и конкретно драмско лице, па да зато треба да буде истовремено и одсутан и присутан на позорници.

На крају дела, вишњик се сече, а у животу се распадају племићке породице, искорењује се стара Русија, Русија Рањевских и Гајевих.“

Што се тиче режије самог комада, мислим да се је стало на пола пута, и да током представе драме – комедије, она, на поједина места, празно звечи. Не користим отрцани стереотип: да је ово преамбициозни сценски залогај ЛНП, јер напросто није тачно. Шта ми конкретно смета, и то много, у адаптацији и режији „Вишњика“?Говерећи о „Вишњику“  Чехов је сугерисао Станиславском и В. Немирович-Денченку, да:  „Моју представу треба режирати мелодично. Без грубости.“  Редитељ г. Томашевић, ради сасвим супротни, али ако. Његова је режија,  коју он потписује, и за коју одговара. ( „Али, ако данас неки идиот који се припрема да постави на сцени неки Чеховљев комад, каже: „Па није без разлога аутор написао толико сценских дидаскалија, зато морамо поступити по њима“, тај не схвата позориште, ни живот, јер позориште је живот, а живот непрестано мења форму.“ каже велики Питер Брук.).

Моје примедбе се односе првенствено на адаптацију, па самим тим и на режију. Редуковани  су поједини монолози и реплике ,а поједини сасвим избачене из комада; избачене су сцене изузетно битне за стваралаштво А.П.Чехова, а неке додате којих нема у комаду. Збрзане су значајне сцене, зарад минорних; неважни детаљи постали важни! (Н.Н. „Свако збрзавање Чехова ионако би требало да буде кривично дело.“) „Вишњик“ је у чеховљевом стваралаштву  донео друготражени крај без пуцња. Као да је аутор хтео да се подсмехне свом надалеко чувеном правилу: „Не може се на сцени износити напуњена пушка, ако неко нема намеру да из ње опали.“ Зато морају сцене где Епиходов(г.Радивојевић је врло убедљиво и истанчано, младалачки жустро, одиграо своју улогу.На репризи много бољи него на премијери. Концентрација му попушта како се представа ближи свом крају.) показује пиштољ, а Шарлота се занима пушком и ремењем. Међутим, нема пуцња у представи. То је тај нови Чехов, који за „Вишњик“ пише:  „Чини ми се  да у мојој драми, ма колико била досадна, има нечег новог. Узгред буди речено, у њој нема ниједног пуцња.“

Не разумем жељу редитеља да толико, а непотребно, инсистира на мађионичарским триковима Шарлоте. Без икаквог упоришта и било каквог значаја за сам комад. Зашто  ваздиже, у небеса, а непотребно,  Шарлотин лик!? Зашто? На репризи је тај „диживљај“ доста редукован, али опет га има превише. Поготову што госпођа Грујић игра Шарлоту, не волим јака поређења, естрадно; много непотребног преглумљивања, хватање наиваца на ефекат и шмиру.  Као да хоће да каже: „ Сад  ћу вам сељаци показати, како се глуми.“ Она мора да поништи себе као глумца, да игра документарно, а не да „црта“ оно што хоће да каже. Како глумци кажу не „телефонирај“ шта хоћеш да кажеш и саопштиш. Надам се, да је госпођа Грујић давно схватила да у глуми нема компромиса, и да ћеш прво згазити себе; да је проучавајући Станиславског пронашла где он, Константин Сергејевич, пише: „Нема малих улога, само малих глумаца.“ Госпођа Грујић је неоспорно добра глумица, али њене персифлаже на германску театралност су, благо речено, гротескне.

Од глумаца, као од позоришта уопште, не треба очекивати сензацију већ само комплентан театарски доживљај.Шта се је постигло овако драстичном адаптацијом? Зато адаптацију, а и режију оваквог „Вишњика“ не разумем. Представу је извукла одлука редитеља да централно место у њој  додели Лопахину, око кога се, са пуно права, прелама цела радња, и којом он (редитељ) кореспондира са гледаоцем, правдавајући тиме своју изјаву: „Идеја је била да направимо комедију карактера коју ће препознати публика у данашње време.“ Редитељ г. Томашевић, има довољно година и позоришног искуства да разуме Чехова, а и ово наше доба транзиције, па да улогу Лопахина додели  г. Станиславу Груићу, што је била сасвим исправна одлука која је и спасила представу!

Чехов у својим дидаскалијама у „Вишњику“ напомиње: „Лопахин бели прслук и жуте чизме, широко гази и млатара рукама“ што г. Грујић и чини с вехемецијом изузетног тумача. Господина Грујића нисам досад гледао толико убедљивог, цело време представе врло сконцентрисаног и расположног за игру, коме се је ова божанствена улога Лопахина: „Сама ставила као рукавица.“ како се каже у глумачком жаргону. Чехов у писму Станиславском  га упозорава: „ Лопахин је, додуше, трговац али то је честит човек у сваком погледу, он треба да се понаша пристојно, интелигентно, велокодушно и озбиљно…“ Користећи, са пуним правом, своју „емоционалну меморију“, г. Грујић је лик Лопахина, од почетка, зграбио за гушу и није га испуштао до самог финала представе, бранећи га свим својим расположивим глумачким средствима; тиме потврђујући мишљење Чехова да је: „Глумачка игра саткана је од истините проживљености.“ 

Међутим, већина глумаца га не прати – бар не на премијери и репризи – ни приближно истом или сличном снагом, убедљивошћу и умећем. Тако сценска снага г. Грујића потпомогнута изузетном ролом госпође Цоцић, и  сценском изражајношћу г. Радивојевића, наједном наглашава анемичност, беспотребно-лажну преиграност или пак тромост већине осталих; ваљда ће се то испеглати како се представа буде разигравала.

Господо глумци, неписано је правило: када се дигне завеса, у позоришту  се види – то је нека исконска правда – да ли знате или не знате тај посао. После два сата гледања, како једна аристократска породица пропада на сцени, онда вам свет напољу почиње да изгледа банално, ефемерно и у крајној линији као весело место. Због тога је Чехов толико потребан Лесковчанима; да виде како се лако и брзо пропада у ова транзициона времена;  да схвате, бар са сцене, колико је близу егзистенцијално дно коме се полако али сигурно приближавају. И да осете, бар на тренутак, и направе разлику, од тог далеко господскијег време, и овог нашег које грца у баналности и бљутавај приватности.

Чак и Дањуша (игра је –  толико љупко, раздрагано, полетно и сугестивно, а на репризи  и очаравајуће – прелепа Мина Цоцић, драгуљ ЛНП. Треба је чувати, као дукат наполен,  јер она је будућност, не само лесковачког него и  српског глумишта.) каже: „Благо оном ко је био у иностранству.“

Јер вам и То познато господо, овог anno Domini 2018. Проблем, овог нашег друштва, преведено на наш лесковачки,  јесте и одувек је био: „Да није дошло ово ђубре – Лопахин –  које је све узело, ми би смо и даље лепо и комотно живели.“ Ајде, море! Није –  него!  А, истина је сасвим другачија.

Ми не смемо да дамо, морамо сачувати, Оно што смо наследили. Добили на чување. То је лична одговорност; То је првенствено наша одговорност. Да не пристајемо на лажно оправдање и узмицај: „Други су нам криви!“ Како да не! Ма, јок бре!  Ми и само ми смо одговорни за све своје поступке.

Исак Сирин је аутор изреке „За сва зла која те сналазе кривицу приписуј себи и само себи“ , а из срца старца Зосиме излази: „ Сви смо за све криви!“ Морамо да прихватимо део наше кривице, за ово Зло у коме смо, и схватимо Чехова као прозивку времена у коме живимо, а који каже: „ Сви ми живимо један живот који је суров, али ми чезнемо да постоји неки бољи живот и та чежња даје смисао нашем суровом и тегобном животу.“

To je, господо Лесковчани, дијалектика која сам живот чини величанственим. Нема живота без бола, патњи и без наде. Да живот оде у заборав. Фирс, кога врло одговорно и изузетно коректно тумачи сам редитељ, у завршној сцени пре коначног спуштања завесе, каже. „ …Живот ми је пролетео као да нисам ни живео…“  Фирс који има 87 година.Сцена, врло значајна, а изостављена у представи. Штета. Самим тим, не осећа се онај загробни задах  који треба да „запљусне“ гледалиште, пре него се спусти завеса. Стварно штета.

Чехов је, као и сваки велики уметник, био , сигуран сам у то, визионар, видовит и прозорљив геније свога доба. Премијера „Вишњика“ је изведена 17.1.1904.г, а Руска револуција избила је 22. jануара1905.г. Тупи ударци секиром о стабла вишања, који се чују са постсценијума, и загробни задах који долази са позорнице, преливајући се преко просценијума у гледалиште, јасне су поруке које нам шаље Чехов, пре него се спусти завеса, о пропадању једног поредка, царске Русије  Романових, и настајања једног „новог доба“, новог чуда које ће као „Баук комунизма“ почети да кружи светом. Чеховљев „Вишњик“ је опело над царском Русијом.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић