Povodom 135 godina od rođenja Hristifora Crnilovića (1886-1963), Narodna biblioteka „Desanka Maksimović“ Vlasotince organizovala je predavanje prof. dr Srđana Markovića, pod nazivom „Hristifor Crnilović – zaslužni etnolog ili zaludni postood“.

Predavanje je otvorio Zvonimir Stojković, istoričar umetnosti, koji je u ime organizatora poželeo dobrodošlicu predavaču i publici. Zbog epidemioloških mera posetioci su bili uglavnom učenici Gimnazije „Stevan Jakovljević“, koji pohađaju izborni predmet Jezik, mediji i kultura kod prof. Biljane Pipović.

Profesor dr Srđan Marković, zaposlen na Fakultetu umetnosti u Nišu, objasnio je kako je i sam za Crnilovića saznao tek kao student, što dovoljno pokazuje koliko je Hristifor bio zaboravljen.

„Više o njemu sam saznao od Miodraga Nagornog, vašeg zemljaka, a posebno mi je pomogla Zora Crnilović, Hristiforova sestra, koja napisala rukopis od stotinak strana gde je detaljno pisala o celoj familiji. Trebalo bi videti sa potomcima gde se taj spis nalazi, pa da se publikuje, jer to bi bilo od velikog značaja ne samo za kulturu Vlasotinca već i Srbije“, rekao je Marković.

Hristifor potiče iz imućne građanske porodice Proke Crnilovića. Osnovnu školu je završio u rodnom Vlasotincu, a gimnaziju u Leskovcu i Pirotu. Potom je u Beogradu pohađao slikarsku školu Riste i Bete Vukanović, a dalje usavršavanje nastavlja na Likovnoj akademiji u Minhenu.

„Crnilović pripada drugoj generaciji srpskih slikara, koji su se školovali krajem 19. i početkom 20. veka i uglavnom su bili impresionisti. Balkanski ratovi i Prvi svestki rat su omeli njihov umetnički razvoj, pa je tako i Hristifor 7 godina proveo u konjici srpske vojske. Preživeo je između ostalog borbe za Kumanovo, Cer, Kolubaru i Albansku golgotu, što je trajno narušilo njegovo zdravlje. U ratnom vihoru nestala je većina njegovih ranih radova, tako da danas imamo tek tridesetak slika uglavnom nastalih 20-ih godina“, objasnio je Srđan Marković.

Između dva svetska rata Crnilović je radio kao profesor i bavio se slikarstvom, a omiljeni motivi su mu bili aktovi i pejzaži. Bio je na usavršavanju u Parizu, gde je dobio pohvale likovnih kritičara. Međutim, u svojoj zemlji nije bio priznat, jer se bavio tradicionalnim slikarstvom.

„Pripadao je Umetničkom društvu „Lada“, ali je ušao u sukob sa nekim članovima kada su mu odbili jedan ženski akt za kolektivnu izložbu, jer je navodno bio previše vulgaran. Sve je to uticalo da se Crnilović udalji od slikarstva i više posveti etnografskom radu. Najveći je deo predmeta iz njegove zbirke prikupljen dok je radio kao nastavnik u Skoplju. Početkom svakog školskog raspusta kupovao je konja i obilazio sela u Makedoniji i na Kosovu, gde je od skromne plate otkupljivao narodnu nošnju, predmete i drugo“, istakao je profesor Marković.

Posle Drugog svetskog rata Crnilović je živeo skromno u Vlasotincu zaboravljen od svih. Nekoliko godina pre smrti pokušao je da organizuje prvu samostalnu izložbu u Beogradu, ali je bio odbijen, jer se nije uklapao kao predstavnik stare građanske klase u novo socijalističko društvo. Prvu samostalnu izložbu posthumno mu organizuju bivši učenici, slikari Peđa Milosavljević i Aca Tomašević.

„Hristofor Crnilović nas je zadužio slikarstvom i etnografskim radom. Ono što ga je ohrabrivalo u tome je ljubav prema svojoj zemlji, prema svom narodu i prema slikarstvu“, zaključio je profesor Marković.

Etnografski muzej u Beogradu je za Crnilovićevu etnografsku zbirku adaptirao Manakovu kuću, gde je smeštena stalna izložba pod nazivom „Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz XIX i prvih decenija XX veka“. To je najveća kolekcija tog tipa na Balkanu sa 2600 predmeta, 23 000 stranica rukopisne građe i preko 700 istorijsko-etnografskih knjiga.