Zoran Dimitrijević je najveći deo života proveo u Beogradu, a u rodnom Vlasotincu je poznat po nadimku Amerikanac, nasleđen od oca. Mimo svoje volje napustio je zavičaj, ali nikada nije prekinuo veze sa Vlasotincem. Autor je prvog srpskog priručnika za nastavnike fizičke kulture koji edukuju decu sa posebnim potrebama.  

Njegov otac Jovan rođen je u selu Crnatovu, a opančarski zanat izučio je u Vlasotincu.  Za vreme Prvog svetskog rata dvaput je bio ranjen, prešao je Albaniju, učestvovao u proboju Solunskog fronta i oslobođenju Srbije i drugih krajeva Jugoslavije.

“U posleratnim novinama naišao je na oglas u kojem neki Srbin iz Detroita u SAD, traži informaciju o svom rođaku koji je poginuo u ratu. Sticajem okolnosti to je bio očev saborac, a kao nagradu za podatke otac je dobio poziv da dođe u Ameriku. Najpre je radio teške fizičke poslove, zatim prao sudove i na kraju bio rudar. Zarađeni  novac je sačuvao i sa jednim ortakom osnovao je agenciju za iznajmljivanje vozila. U  Americi  je ostao  osam godina i zaradio pozamašnu sumu dolara“, započinje priču za Jugmediu Zoran Dimitrijević.

Iz današnje perspektive deluje neverovatno da je Jovan Dimitrijević napustio „američki san“ i vratio se u varoš na Vlasini, gde će uložiti novac u preradu grožđa i tako ostvariti svoj poslovni san u zavičaju. Tu se se i oženio Nadeždom Prikić, koja ga je čekala 8 godina dok je bio u Sjedinjenim Američkim Državama.

„U Vlasotincu je između dva svetska rata bilo grožđa u izobilju i otac je tu video svoju šansu, pa je kupio veliki plac na kojem je sagradio manji podrum za otkup i preradu grožđa, kao i porodičnu kuću. Pošto je posao dobro krenuo, ukazala se potreba za novim, većim podrumom, koji je sagradio u ortakluku sa svojim pašenogom, Ivanom Tonejcem, Slovencem iz Radovljice. Tonejc je bio majstor, vinar u Zadružnom podrumu u Vlasotincu. Vlasnici podruma Dito otkupljivali su grožđe po ceni koja je za trećinu bila viša od drugih u Vlasotincu, na  ovaj način su zadobili poverenje vinogradara i odlično radili od 1937. do početka  rata 1941. godine“, priča Zoran Dimitrijević.

Kraj Drugog svetskog rata je početak traume koja je obeležila porodicu Dimitrijević do današnjih dana. Nove komunističke vlasti hapse Jovana i oduzmaju mu imovinu, a suprugu Nadu sa dva deteta isteruju iz kuće.

„Posle okupacije i dolaska Nemaca došlo je do zatvaranja podruma i zaplene gotovo celokupne  količine vina i rakije. Dve ratne godine podrum nije radio, da  bi, pred berbu 1943, vlasnici od okupatora bili prinuđeni da podrum otvore i prihvate grožđe od vinogradara. Po završetku rata  otac je novim vojnim vlastima predao šest i po miliona dinara i velike količine  vina.  Dve godine kasnije, 1947, optužen je za privrednu saradnju sa neprijateljem i osuđen je na petogodišnju kaznu zatvora, uz konfiskaciju celokupne imovine. Majka, sestra i ja našli smo se bukvalno na ulici. U našoj kući u Prvomajskoj ulici bio je posle rata Sreski komitet Komunističke partije, a danas uprava Elektrodistribucije. Posle izlaska iz zatvora otac je uspeo da povrati jednu od dve kuće. Umro je u Beogradu u 68. godini života. Nakon 70 godina nepravdi Jovan Dimitrijević je odlukom Višeg suda u Leskovcu rehabilitovan, a meni, njegovom sinu, vraćeni su podrum i kuća“, govori sa gorčinom Zoran.

Naš sagovornik pripada čuvenoj ekipi vlasotinačkih plivača koji su davne 1953. godine postali prvaci Jablaničkog okruga, a potom i treći u Srbiji na takmičenju u Ćupriji. Zahvaljujući uspehu tih devojaka i momaka Vlasotince je dobilo novac za izgradnju bazena. Doduše nagrada je utrošena za tribine na stadionu FK Vlasina, a tek kasnije je lokalna samouprava napravila bazen, koji je posle nekoliko godina zatrpan.

Dimitrijević je studirao u Beogradu na današnjem Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, ali sa namerom da se po završetku studija vrati u Vlasotince.

„U to vreme Opština Vlasotince davala je stipendije studentima, koji bi nakon sticanja akademskog zvanja pomogli razvoju zavičaja. Međutim, komunističke vlasti su pravile razliku između studenata. Mi, koji smo bili deca tzv. „narodnih neprijatelja“, nismo dobili pomoć. Tako da nam je poslata jasna poruka da se nismo poželjni. Na taj način Vlasotince je izgubilo mnogo stručnjaka, koji su pomogli razvoju brojnih gradova širom Jugoslavije, ali, nažalost, nisu radnom mestu“, primećuje sagovornik Jugmedie.

Zoran Dimitrijević je naveći deo radnog veka proveo u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „Sveti Sava“ Umka. Za svoj rad je dobio i Oktobarsku nagradu grada Beograda, a svoje bogato iskustvo pretočio je u „Vežbe i igre za fizičko vaspitanje: priručnik za nastavnike“, koji je izdao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu. To je prva knjiga u Srbiji za nastavnike fizičke kulture koji rade sa decom sa posebnim potrebama.

„Radio sam u Specijalnoj školi „4. novembar“, koja je prva takva specijalizovana škola u Srbiji. Veoma je bilo teško da se radi sa takvom decom bez ikakvog plana i programa. Onda sam morao sam da istražujem nove nastavne metode kako bih pomogao učenicima, a iz tih napora nastao je Priručnik. Ne bih se hvalio mnogim uspesima tokom radnog veka, ali bih voleo da pomenem jedan događaj. Naime, na moju inicijativu u našu školu je došao patrijarh Pavle, koji je blagoslovio i promenu imena škole, koja je nakon njegove posete 1998. nazvana po Svetom Savi kako se i danas zove“, ističe Dimitrijević.

Zoran nije nikad prekidao vezu sa zavičajem ni do današnjih dana. Vlasotinčani stariji od 40 godina pamte restoran „Amerikanac“, koji je radio tokom 1990-ih godina baš u njegovoj kući. Natpis na porodičnoj kući Dimitrijevića i danas svedoči da je tu nekad bio restoran.

On je dvaput pokušao uz pomoć svojih prijatelja i kolega da obnovi interesovanje mladih za takmičenje u plivanju na Vlasini. Prvi put 1998. godine, a drugi put 2008. Iako je oba puta bilo veliko interesovanje Vlasotinčanin svih uzrasta za Dan na vodi, ti događaji su ostali samo pokušaji. Jednostavno nove generacije više zanimaju drugi sportovi od plivanja. Godine 2018. Udruženje Vlasotinčana u Beogradu „Vlada Ilić“ je organizovalo u Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ izložbu „Plivanje u Vlasotincu, od banjanje do sporta“. Za potrebe tog događaja prikupljeno je dosta fotografija, novinskih članaka i drugog materijala.

Zoran Dimitrijević je podstakao Danila Pejčića da pokrene stranicu „Vlasotince koje ne bledi“ i na taj način su mnoge fotografije starog Vlasotinca sačuvane od zaborava za širu javnost. Ta stranica i danas živi, a mnogi su svoje porodične fotografije skenirali i ustupili Danilu Pejčiću.

Velika nepravda sa početka naše priče delimično je ispravljеna i Zoranu je 2015. vraćena porodična kuća, koju su oduzele komunističke vlasti kako bi u njoj smestili Elektrodistribuciju. Dimitrijević je prošle godine prodao porodičnu kuću u Ulici Ive Lole Ribara i više nema stambenih objekata u Vlasotincu u svom vlasništvu. Ove godine on puni 88 godina života, njegove ćerke žive daleko od očevog zavičaja, tako da je prodaja bila logično rešenje.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.