Poređane kao knjige u biblioteci, uredno poređane u fiokama mog sećanja, ponekad se otme po neko, kao nezapisana priča o Vlasti Štigličaru iz Leskovca, još jednom pozitivnom liku iz mog detinjstva.

Čika Vlasta, kako smo ga oslovljavali, nosio je kačket, ogrnut sivim sakoom, a zimi kaputom boje senfa. Zapravo, taj zaljubljenik u štiglice i legenda među tadašnjim leskovčakam štiglarima, uvek se “nosio” mladalački. Po godinama mogao nam je biti deda, ali su ga svi štigličari i golubari iz grada znali kao čika Vlasta.

Mene je podsećao na leskovačku legendu Kiku – semenkara, ali više onako siluetom, figurom, nego po Kikinim manirima.

Sećanje iz kutije detinjstva, neako prateći priču o Štigličaru, sada se zaustavljaju na moj osmi razred OŠ “Josif Kostić”.

Mesec novembar, godina 1987. Leskovac i Milena, starija drugarica koja je već tada radila u trafici i koju su svi zadirkivali osim mene.  Zaljubio sam se, ali nije ona u mene. U tihoj patnji krenuo sam da cugam, misleći da ću tako skupiti hrabrost da je osvajama korak po korak. No, da tu priču ostavimo za neku drugu priliku.

Nosili smo kačkete, jer, rekoh, kačketi su bili u modi. I ja sam s kačektom na glavi upao na čas  matematike kod strogog nastavnika „Lembija“ oponašavši, Lošu, znate onog – ja sam mali, plavi iz Sarajeva. No moj kačket završio je tog dana neslavno, a ja bih i o “Lembiju” koji nam je omogućio put u Sarajevo, provod na Baš Čaršiji, hotel na Bjelašnici i sve iz Lošine pesme.

No da se vratim na Čika Vlastu Štiglačara, kojeg smo često posećivali. Hodao je krotko, a govorio tečno i sporo.

Umeo je sa pticama, ljudima, pa i nama, golobradom dečurlijom, koja je žurila, da što pre zakorači prag i uđe u svet odraslih.

Osamdesetih godina prošloga veka on je živeo u prizemlju delom napuštene kuće na početka ulice Nikole Skobaljića, broj 5.

Odmah tu iza Tehnološkog fakulteta, štiglice je hvatao na lepak, u strnjištu između garaža, tu gde je sada, ponekad, nepregledni vozni park od automobila iza zgrada.

U pauzi velikog odmora ili posle nastave, drug Suri i ja sa nadimkom Zuba tu kod čika Vlaste Štigličara upoznali smo svet ptica, svet štiglica, i štiglana, koje zbog dužine, repa zovu „starik“, sa predivnom pesmom.

Ako je štiglan mlađi, a pri tom ima kraći rep, onda je on „mladik“, i pevač je u usponu, naučili smo.

Meni su utrapili od silnih žućkasto – zelenkastih cajzli, pticu „bapku“, tamne boje sa velikim kavezom. Ona se ubzo, napustivši čika Vlastino stanište, od tuge ili infekcije, ko to zna, razbolela kao promrzao i gladan golub na januarskom mrazu. Uginula je, nažalost. No, ni sa štigicama nisam imao sreće. Promenio sam bar tri. Prepadnute od mačaka koje su tragale za hranom, padale bi ničice u kavezu.

Kuća iza Tehnološkog fakulteta još stoji na istom mestu, ali Vlaste više nema. Ostala su samo sećanje na čoveka iz miljea golubara, gospodina, od koga sam sam s  drugovima dobili prva saznanja o štiglićima, ali lekcije nismo do kraja savladali. Iz moje kutije sećanja vraćam i njegov spor i tečan govor, fokusiran samo na savetima o pticama.

Jedno je sigurno, kada se vrate štiglice iza Tehnološkog fakulteta u Leskovc, čika Vasu Štigličara, jedinstvenog zaljubljenika u štigliće, neće zateći.