Nekada je to suvo drvo pored dečjeg igrališta, malo dalje od centra Vlasotinca, bilo – sasvim logično – zeleno. Pod njim su verovatno predah hvatale bake i deke, mame i tate, deca, slučajni prolaznici i oni koji nikuda ne žure.

Danas ne služi nikome. Osim, možda, kao dokaz da i drveće ume da ode u penziju, samo što ovom niko nije objasnio da se penzioneri obično sklone sa dečjeg igrališta.

Da li je drvo samo diglo ruke od života ili ga je priroda penzionisala po kratkom postupku – ko će ga znati.

Tek, suvo je. I smeta nekim Vlasotinčanima.

Ne zato što im kvari pejzaž. Nije Vlasotince Instagram profil pa da sve mora da bude zeleno i pod filterom. Problem je mnogo prostiji – vrelo je leto, oluje su sve češće, a suve grane nemaju običaj da pitaju ima li nekoga ispod pre nego što padnu.

A ispod je – dečje igralište.

Vlasotinčani važe za vredne i pedantne ljude. Važi i da njihova vlast ume brzo da reaguje. Zato ćemo pretpostaviti da je ovo drvo samo nekako promaklo radaru nadležnih. Možda ga niko nije prijavio. Možda su svi prolazili pored njega uz ono čuveno: „Valjda će neko.“

Evo – sada jeste neko.

Pa, ako su predvodnici varoši na Vlasini zaboravili na ovo suvo drvo, prilika je da čuju svoje komšije i reše jedan mali problem dok je još – mali.

Jer drvo može da sačeka.

Grana, kad odluči da padne – uglavnom ne čeka nikoga.