U jeku afere s helikopterom negde sam usput pročitala da se neko protivi vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, mada se, iskreno, i ne sećam ko je i kada takvu ideju izneo.

Kao zakleti pacifista i neko ko ne veruje u agresivnost i silu, naravno da sam po toj liniji protiv svakog mahanja oružjem. Ali, ako bi htela do kraja da budem iskrena, postoje dve stvari koje me u vezi vojske zbunjuju – narod I JNA.

To što narod veruje više vojsci nego crkvi i političarima i to što naš narod još gaji duboke emocije prema nekada moćnoj JNA, onoj koja je od golobrade dečake pravila muškarce i u koju žene nisu mogle, barem ne da redovno služe vojni rok, onoj koja je pravila veze i prijateljstva među ljudima, toliko jaka da ni vreme niti ono u međuvremenu, a bilo je poprilično krvavo i sramno, nisu mogli da naude.

Zamislite susret posle 33 godine dva odrasla muškarca koji se kao deca raduju što su se videli. Gledala sam. Nisu plakali, to nikako ne bi bilo u duhu JNA, ali jesu bili srećni.

Jedan je Borivoje, drugi Enes. Služili su vojsku u Sloveniji i u sred noći da ih probudiš ko iz topa će ti reći koja su vojna pošta bili. Isti ne pamte baš neke važnije datume i godišnjice, ali vojna pošta, to je nešto što ide uz ime i prezime.
I dobro što je tako jer su se i pronašli upravo zahvaljujući magičnim rečima VP 1298/1.

I naravno da pamte svoje ispisnike i starešine koji su se manje ili više potrudili da ih nauče da se „za NEĆU ide u zatvor a za NE MOGU u bolnicu“. Sećanje ne bi bilo inspirativno bez kantine i zgodne servirke prema kojoj nisu imali majčinske konspiracije…

Kako god da im je bilo, ne žale ni zbog jednog dana, a bogami i cele godine, koji su tamo proveli. Naprotiv, JNA je ogolila njihove karaktere i od neke napravila ljude a za neke nije bilo spasa.

Teško mi je da zamislim da bi sada generacije mladića mogle da podnesu takav vojnički život. Ako ništa drugo ko bi im depilirao obrve u vojsci? Neka su oni nama živi i zdravi sve bitke su neki za njihov red odavno izgubili i ne treba nam sad još da nekom silom damo oružje i sve što uz to ide.

Nemam dovoljno podataka da bi mogla da sudim šta se desilo sa helikopterom ali je činjenica da su izgubljeni životi i da neko zbog toga mora da odgovora. Ko i kada, ne znam. Ali, to je jedina stvar, ako mogu da primetim, koja je ujedinila i pokrenula ovoliku lavinu besa jer u „vojsku nam ne diraj“.

Da sam služila JNA možda bi bolje razumela ove muške teme, mada mi i nisu sasvim strane budući da sam na neki način, ipak, dete JNA. Rođena sam, da se zna, dok je moj otac bio na braniku otadžbine daleke sedamdeset i neke u Sloveniji VP…

Daliborka Miljković, novinar jE��1$ E