Gde da se nađemo? Na Masarikovom trgu? Šta je to? Pa, u blizini Šop-Đokićeve kuće! Gde tačno? Au, kod Fuksa park, bre! Znam, pa što tako ne kažeš?

Ovo gore je dijalog dvoje mladih Leskovčana tokom razgovora kojem je slučjano prisustvovao jedan od novinara Jugmedie, a koji je odmah iskolačio oči, tražeći da ponove poslednju rečenicu.

Krenuli smo tragom njihovog objašnjenja s namerom da saznamo zašto je parkić za decu s mobilijarom u centru Leskovca dobio tako ružan, i po srpskom poimanju te reči, pogrdan i vulgaran naziv, koji se vezuje vezuje za sinonome – ulčičarka i nemorlna žena i niz drugih, sličnih.

***

This slideshow requires JavaScript.

U srcu Leskovca postoji jedan kutak prirode koji godinama služi kao mesto okupljanja, odmora i igara. Taj prostor zvanično nema ime koje bi ga izdvajalo na mapama, osim jedne jednostavne oznake – park. Nalazi se iza Šop Đokićeve kuće, a za mlade iz ovog grada taj park ima sasvim drugačiji identitet, jer ga oni znaju kao „Fuksa park“ ili „Žuti park“.

Koliko god to bilo široko prihvaćeno među njima, koji ga izgovaraju bez ustezanja, takav naziv predstavlja pravu enigmu za starije generacije, jer uglavnom nikada nisu čuli za ovaj termin, već to mesto poznaju samo kao park za odmor ili igru sa unucima.

Pokušali smo da saznamo od kada i odakle datiraju takvi nazivi, pa smo najpre na ulici upitali mlade, koji su svi odreda potvrdili gore pommenuti termin, ali većina nije htela pred kameru. Ni sami, uglavnom, nisu imali objašnjenje za ovaj neprimereni naziv, osim da su od drugih čuli „da ga tako zovu“, te da se tako odmaćio kod. Stariji su znali samo lokaciju bez ikakve oznake za taj parkić.

Samo dvoje mladih je na naše pitanje odgovorilo da se taj prelepi kutak zove „Žuti park“, možda zbog boja koje dominiraju na tom prostoru – mobilijar u žutoj boji i cvetovi u dvorištu tog parku. Ipak, naišli smo na nekoliko Leskovčanki i Leskovčana, koji su zagazili u petu deceniji i koji su od svoje dece čuli novi, neprimereni park, pa su ga u svojim razmišljanjima povezali za jednu anegdotu iz njihove mladosti.

A ta angedota vezuje se za dve dame, koje su, hvala bogu, još žive i zdrave i imaju žive pretke, potomke i rođake, pa s toga mi nećemo ovde ispričati, kako, eventualno ne bi došlo do prepoznavanja.

„U tom parku su stalno sedele dve žene…..“, tako je nekoliko njih započelo priču, čiji nastavak ne prenosimo.

„Kada sam izlazila kao mlađa u taj park, i govorila mami da idem u fuksa park i da tamo sedi celo naše društvo, ona je postavljalja niz pitanja, u smislu – kakav je to park, zašto idem u taj park koji se tako zove? Imam utisak da se raspitivala, pa je prestala da se buni, ali uvek pri žargonskom izgovoru imena parkića prokometariše kako je to ružno. Jer, za njenu generaciju taj park, koji tada nije imao mobilijar, je bio poznat kao ‘park iza Šop Đokićeve kuće’ ili kako već”, isrpričala je za Jugmedii dvadesettrogodišnja devojka koja je zahetavla anonimnost.

Iako taj urbani žargon u narodu ima drugačije značenje, mladima koji ovde provode vreme, žele da budu viđeni ili da se okupe ipak ne predstavlja ništa čudno.

***

Jedno je sigurno – ovaj parkić je samo prostor za druženje, bez obzira na to ko ga kako poznaje, a fenomen različitih naziva pokazuje kako prostori mogu da služe kao ogledala naših zajedničkih, ali i različitih identiteta i vrednosti. Poenta je u zajedničkom iskustvu, u pričama i uspomenama koje se tamo stvaraju.