Odrastao sam u porodici gde je politika bila prisutna od početka moje spoznaje sveta u kom živimo. Odrastao sam u vreme koje su oblikovale nestašice naftnih derivata, vožnje automobila po parnim i neparnim danima, nestašici deficitarnih proizvoda kafe, deterdženta…

Odrastao sam pored oca koji je u to vreme bio „društveno-politički radnik“, koji je svoje radno i neradno vreme posvećivao društvu. U radno vreme je bio plaćen za svoj rad, a u poslepodnevnim satima, radio je besplatno, iz ljubavi. Oni koji ga znaju, znaju o čemu pišem. I pod tim uticajem, počinjem da primećujem politička dešavanja oko sebe.

A najvažnija godina koja je obeležila poslednju deceniju XX i početak XXI veka, bila je 1989. Ta godina je postala prekretnica za svet koji danas poznajemo. Ne ulazim u to da li su mnogi događaji te godine urađeni spontano ili ne, oni su se desili. A ta godina je takođe bitna za prostor bivše Jugoslavije.

Prostor i zemlja,  koji su 45 godina stvarali svoj „imidž“ nesvrstane i uvažene zemlje u svetu. Prostor i zemlja koji su za istok bili zapad, a za zapad, istok. Prostor, čiji su građani 25 godina, za vikend išli na zapad, u Trst, da kupuju farmerice, kafu, igračke za decu, odevne predmete, i sve ono što je u tom trenutku na zapadu bilo moderno. Umetnici su išli u Trst da gledaju premijere filmova, jer su premijere tih istih filmova u Jugoslaviji dolazile sa zakašnjenjem od godinu dana.

Međutim dešavanja iz 1989. tadašnja rukovodstva pojedinih Republika Jugoslavije, nisu razumeli. Nisu razumeli vreme i ono što se oko njih dešava. Postali su autistični i zatvoreni u svoj svet, a mogućnosti su upravo bile potpuno drugačije. Nažalost, došlo je do raspada Jugoslavije, a prva se na korak odvajanja odlučila Slovenija.

I dan danas pamtim novinske, i naslove udarnih TV vesti u Srbiji. Slovenci su pogrdno nazivani „bečki kočijaši“, a najvažnije teme su bile da: „bečki konjušari“ neće preživeti bez naših žitarica, da ne mogu više da nas pljačkaju i jeftino kupuju poljoprivredne proizvode, da će pocrkati bez nas, itd. Prosto se javnost u Srbiji sladila i očekivala propast Slovenije. Ali, vreme je pokazalo da je to za Sloveniju bio dobara potez, a prozivanja iz Srbije su bila prozivke iz očaja.

U selima nema napuštenih kuća, putevi su im odlični i bez rupa. Pored puta je sve okošeno. A putokaza ima na svakoj raskrsnici, tako da vam to garantuje da se nećete izgubiti. O ekologiji pored puteva neću ni govoriti. Ekologija je obavezno gradivo.

I tako, posle 30 godina od samostalnosti Slovenije, otputujem sa porodicom u tu nama veoma blisku zemlju. Iskreno, prolazio sam nekoliko puta kroz tu zemlju, na putu ka Italiji, ali nikada nisam proveo 6 dana u nizu. Zahvaljujući rodbini koja tamo živi, imao sam priliku da vidim i čujem šta se dešavalo od 1992. I sticanja nezavisnosti do danas. Imao sam mogućnost da se uverim da to njihovo „blagostanje“ ima dve komponente: marljiv rad ( poneki od njih rade i 2 posla) i uređena država, koja razmišlja o građaninu, kao stubu države. Ne kažem da je tamo sve idealno, jer takav sistem ne postoji, ali da je po meri savremenog čoveka, to jeste. Deo Slovenije gde smo proveli tih 6 dana, nalazi se blizu granice sa Italijom. Zemlja je prilično oskudna kao resurs i ima je malo, u smislu obradivih površina. Ali, oni iz ograničenih resursa izvlače maksimalno. Taj kraški deo je pretežno zasađen vinovom lozom od koje se proizvodi poznato vino „Teran“. Zahvaljući velikim sadržajem gvožđa u zemljištu, to vino ima veoma tamnu boju i vrlo specifičan ukus. Imao sam prilike da posetim jednu „kmetiju“- gazdinstvo koje godišnje proizvede oko 20 hiljada boca tog vina. Tog dana su imali promociju penušavog „Terana“ koji nije često u ponudi i ovaj vinar je to učinio da pokuša da napravi nešto novo. I uspeo je. Penušavi „Teran“, kao novi proizvod na tržištu vina u Sloveniji. Cela količina iz proizvodnje ove kmetije, završi na tržištu Slovenije, a boca vina košta od 4 do 10 evra. Zavisno od godine berbe.

Kad se krene prema Italiji u dolinama reka, tu je zastupljeno voćarstvo i ratarstvo. Manje ima povrtara. Svaki pedalj zemlje je obrađen. Nisam video zaparloženo zemljište. U razgovoru sa domaćinima, kažu da se to voće uglavnom proda na kućnom pragu. A takav vid prodaje je dominantan, jer Slovenci svaki slobodan trenutak koriste da se šetaju, odnosno da planinare i pešače. I tako svaki vikend odlaze u drugi deo Slovenije da šetaju. Baš zbog toga se to voće prodaje na kućnom pragu.

Studenti mogu da rade u slobodno vreme i zarade neki euro za školovanje. Škole, zdravstvene ustanove i sve ustanove koje spremaju hranu, po zakonu, 70% sirovina kupuju na lokalnom tržištu ili sa tržišta Slovenije. Ako baš nije moguće nabaviti određeni proizvod, onda se kupuje uvozni. Deca imaju obroke u školi i to roditelje košta 70 evra na mesečnom nivou. Sva hrana se sprema po uputstvu nutricionista.

Da ne dužim jer je tema opširna, Slovenija je uspela u onom što većini država bivše Jugoslavije nije. Za to su zaslužni sami. Znali su šta hoće, i to su ostvarili. Dokazali su, da ih „jeftini“ poljoprivredni proizvodi iz Srbije, Makedonije, Hrvatske nisu održali na tržištu, već uporan rad, dobar kvaliet i marketing. Danas mnogi Slovenci rade  po dva posla i ne žale se zbog toga, ali mogu da priušte mnoge stvari o kojima mi možemo samo da mislimo.

Neko me je pitao „koliko kasnimo za njima“? Na ulaz u pomenutu kmetiju, video sam kamen gde je pisalo: 1992. To je godina kada je ta kmetija počela da radi na savremen način. E, taman toliko kasnimo. 30 godina.

I na kraju, i zaista zavšavam rečima poslednjeg premijera SFR Jugoslavije, Anata Markovića, o Jugoslaviji pred raspad:

„Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“.

Nažalost, ovo su proročke reči, za ceo Balkan. Postali smo upravo to što je predvideo. A sve je moglo biti drugačije.