Zaboravljeni ljudi zle sudbine

LESKOVAC – Ako bude kiše biće i puževa i to je dobro za Dušana Ljubišića koji trenutno živi od tog posla. On ustaje rano i kreće u sakupljanje puževa koje onda predaje u otkup. Od toga dnevno može da zaradi oko 500 dinara što je trenutno dovoljno da se prehrani i plati kiriju za jednu sobu punu memle.

Dušan Ljubišić je izbeglica iz hrvatskog Karlovca.

Do početka ratnih sukoba radio je u tamošnjoj mlekari a po završetku rata započeo je svoj mukotrpan izbeglički život najpre u kolektivnim izbegličkim centrima u Velikoj Kopašnici i motelu „Atina“ a kada su oni zatvoreni svoje utočište pronašao je, kao podstanar, u privatnoj kući u ulici Bože Cindre u Leskovcu.

Dusan Ljubisic1

U Karlovcu je ostala kuća i osam hektara imanja o kome ništa ne zna, sin, bivša supruga i familija, rasuta širom Hrvatske, sa kojom više od 20 godina nema nikakvog kontakta.  „Ratovao sam u Hrvatskoj i Bosni, ne znam zbog čega niti za koga. Sve što sam imao izgubio sam. Ovde sam došao sa novčanikom i nekoliko ličnih dokumenata“, priča Dušan Ljubišić.

Tokom dvadeset izbegličkih godina radio je svakojake poslove, najviše u poljopirvredi i građevinarstvu, ne odbija ni jedan. Uspeo je da uštedi za jedan polovni bicikl, mali televizor, frižider i električni šporet i to je sada celokupna njegova imovina.

Njegova soba je preko zime hladna, u njoj nema ni šporeta ni ogreva.

„Srećom, zidovi su prilično debeli pa je podnošljivo a ja sam preko zime uglavnom u Vršcu gde radim na orezivanju vinove loze. Odmah posle Preobraženja u vršačkim vinogradima kreće berba grožđa. Tamo kao sezonski radnik radim već treću godinu. Tamo mi je dobro, imam smeštaj, dobijamo konzerviranu hranu koju donesem i to me spašava. Ovde sam godinu dana dobijao hranu iz narodne kuhinje a onda su me skinuli sa spiska. Socijalna radnica mi je rekla da je dosta i da treba da idem na železničku stanicu da istovarujem cement. Ja sam rekao da sa 59 godina, koliko imam, ne mogu da istovarujem cement i pitao sam je da li zna kada je poslednji vagon sa cementom došao na železničku stanicu u Leskovcu“, ispoveda se Ljubišić.

Dusan Ljubisic

U Povereništvu za izbeglice u Leskovcu još prošle godine su ga obavestili da je na ime pomoći iz programa ekonomskog osnaživanja, besplatno dobio građevinsku skelu, testeru, hilti i makaze za gvožđe, da započne svoj posao, ali od obećane opreme još uvek ništa nije dobio.

„Drugi su dobili stanove, kuće a meni nisu dali čak ni paket sa hranom“ žali se.

Na području Leskovca trenutno ima oko 200 lica sa statusom izbeglice i oko pet hiljada interno raseljenih, pretežno sa Kosova i Metohije.

Srbija je preko Komesarijata za izbeglice i uz pomoć humanitarnih organizacija dosta pomogla ovim licima u građevinskim paketima, opremi za dohodovno osamostaljivanje, prekvalifikaciji, izgradnjom stanova i kupovinom seoskih domaćinstava i drugim programima.

Na žalost, posla na jugu Srbije nema dovoljno pa se u poslednje vreme sve više izbeglica javlja Povereništvu sa molbom da im, umesto u opremi za rad, pomogne paketima sa hranom.

Božidar Ilić

 

 

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

6 komentara

  • Tuzna prica.

    Jedna od mnogih.

    Necu je komentarisati, jer pred ovakvim sudbinama ostajem nem.

    Javljam se iz sasvim drugog razloga.

    Zbog jedne recenice ovog mucenog coveka.

    Recenice koja mozda nabolje od svega sto sam do sada procitao, opisuje stanje u kome se nalazi nas grad.

    „…i pitao sam je da li zna kada je poslednji vagon sa cementom došao na železničku stanicu u Leskovcu“.

    Jos jedna porazna i nepobitna istina. 🙁

  • Neka se za obrazloženje zbog čega je ratovao najdirektnije obrati gradonačelniku i premijeru, jer oni znaju odgovore iz prve ruke. S ozirom da su obojica sad krenula put Evrope, nije zgoreg da i ovog gospodina povedu sa sobom, a ne da on ispašta njihove šaljive pokušaje dečjeg pravljenja Velike Srbije, jer on je plastičan primer i DNK dokaz ..očinstva“, odnosno genetskog porekla politike današnje vlasti koja je zaodenuvši novo ruho zaboravila na svoju decu revolucije.

    Gospodine, dok takvi poput Vas postoje, današnja gospoda na vlasti nema šta da priča o moralu. Njihova je obaveza bila da najpre zbirnu vas , pa onda svoju familiju, jer zbog njihovog ,,puj pike ne važi“ vi ste jedini izviseli, a oni su se snašli tako što su promenili kurs.

    Njihov slogan je : Vrati mi moje krpice! Neću više da se ihram Velike Srbije.

    Ko da su igrali ,,Kapital“ il ,,Monopol“, poznatije društvene igre, a ne sa ljudskim sudbinama i budućnošću svih nas kroz odnose sa susedima istorijski unazad i ekonomski unapred.

    • Zasto je ratovao je trebalo pitati Tudjmana koji ga je poceo a sto se tice Srbije nije pripojila teritoriju Hrvatske i ko sto kazu sve drugo je istorija…

  • Lako je njima iz kancelarija centra za socijalni rad da drugima sole pamet.Ja bi njih jednom mesecno slao da istovaraju cement,cisto da im misici ne atrofiraju od sedenja!!

vaš komentar